"Naši pogledi"

17.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 17.𝓭𝓮𝓸

Cameron Gonzales

Kada sam primetio da se uspavala spustim je polako na jastuk, a onda ustanem i pokrijem je. Odem do vrata i onda je pogledam jos jednom pre nego što izadjem.

Odem do dnevne sobe i tamo je njena tetka sedela sva uplašena.

Tetka:"Pokušavala je da se ubije, zar ne?"

Upita me, dok je sva uznemirena gledala u pod.

Ja:"Hoćete da kažete da je vec pokušavala ovo?"

Tetka:"Da, pre tri godine. Doktor joj je tada pripisao lekove za smirenje. Pila ih je čak dve godine. Vec godinu dana je sve bilo u redu. Ona ovo nije zaslužila."

Ustala je i otišla gore, verovatno kod nje u sobu. Bas kada sam hteo da sednem začuo sam kako je viknula moje ime. Otrčim gore.

Tetka:"Ona je previše hladna, a obliva je znoj, moramo da je vodimo brzo u bolnicu."

Odmah sam je uzeo u ruke i zajedno sa njenom tetkon odveo do auta. Krenuli smo odmah ka bolnici.

[•••]

Helen:"Kako je?"

Upita sva uplašena i zadihana, cim je stigla zajedno sa Oliverom.

Ja:"Spava, ali uopšte nije dobro."

Oliver nervozno prodje rukom kroz kosu i okrene se, te šakama nasloni na zid.

Helen:"Olivere..."

Oliver:"Samo mi ne govori da se smirim."

Kaze i onda smo se svi udaljili od njega i seli na stolicu ispred njene sobe u kojoj su i dalje bili doktori.

[•••]

Svi su otisli do kuće kako bi doneli neke njene stvari, a ja sam ostao ukoliko se nesto desi.  Čim sam ugledao doktora odmah sam mu prišao.

Doktor:"Vi ste doveli gospodjicu Auroru?"

Upita me, a ja nemo klimnem glavom.

Doktor:"Vaša devojka je dobro. Spustili smo joj temperaturu. Bolje je. Sada samo cekamo da se probudi."

Kaze i ode, a ja zastanem na trenutak.

'Moja devojka?' - pomislih i onda se nasmejem. Lepo zvuči.

Vratim se u stvarnost i onda odem do nje i sednem kraj nje.

Samo da bude dobro. Nije zaslužila da ovoliko pati. Definitivno. Jednostavno je predobra za ovaj svet.

Za ovo kratko vreme mi se uvukla pod kozu da ne mogu zamisliti dan bez nje. Želim da ubek budem uz nju, svaku sekundu, svaki minut, sat,dan,nedelju, mesec, godinu. Zelim da ostarim uz nju.

Znam da ona mozda ne misli tako i da se iz nekog razloga plaši, ali činjenica da se oslobađa kraj mene me čini jako srecnim. Ne želim da me se boji. Zelim da zna da sam uvek tu. Da joj dam podršku i zagrljaj. Da joj dam ljubav koju osecam prema njoj. Zelim da zna koliko je voljena. Zelim da se stavi na moje mesto i vidi koliku ljubav osećam prema njoj.

Čekaću Koliko god treba, dok ona ne bude želela isto sto i ja. Neću je prisiljavati na ništa sto ne želi. Ali mislim da i ona, makar truncicu ljubavi,oseca prema meni.

Nikada nisam nikoga voleo kao nju. Sve je to bilo prolazno. Dodje i ode, ali ovo je drugačije.

Kada me pogleda ili mi se nasmeje odmah sam na sedmom nebu. Njena sama blizini tera trnce da prodju mojim telom kao struja.

Prosto ne mogu opisati taj osećaj. Ali mislim da je ovo ljubav na prvi pogled. Cim sam je ugledao na zurci, znao sam. Ona je ta. Ta koja ce vratiti mir u moj život. Ta koja ce zapravo biti moj život.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮