"Naši pogledi"

22.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 22.𝓭𝓮𝓸

Nekoliko sati smo proveli u gradu i bilo je stvarno prelepo.

Cameron:"Sada ćemo ici na plažu. To mesto nije daleko od kuće."

Trebalo nam je nekih dvadesetak minuta do tamo. To je bio deo plaže koji je bio u kamenju, a ne pesku.

Ja:"Zašto si me doveo ovde?"

Upitam ga, a on se nasmeje.

Ja:"Mislim, zaista je lepo, ali zašto?"

Cameron:"Ovde sam dolazio sa sestrom."

Pogledom mi pokaže na malo vecu stenu iza mene. Okrenem se i tada se nasmejem. Na steni su bila ugravirana njihova imena.

Bilo je preslatko.

Cameron:"Ovde bismo uvek pobeglu kada smo želeli da budemo sami nas dvoje. Svakog leta bismo dolazili ovde. Čak smo nastavili da dolazimo i sa ocem kafa je mama otišla. Sa njim nam ništa nije falilo."

Okrenem se opet ka njemu, ali mi se zbog malog kamena iskrivi noga i bas kada sam očekivala da ću da osetim bol, osetila sam tople ruke oko svog tela.

Cameron:"Pazi.'

Kaže tiho, te me ispravi, sli me nije puštao. Gledao me je u oči, ali mu poenkad pogled odleti kao mojim usnama. Kada sam primetila da ih približava mojim, pocela sam ubrzano da dišem, a onda okrenula glavu.

Ja:"Izvini, ali ne mogu."

Sklopim oči i suze mi poteku, a onda se samo odvojim od njega i otrčim do kuće.

Stigla sam i shvatila da je zaključano. Sela sam na stepenik i pustila suze da padaju. Nakon nekih desetak minuta se vratio i Cameron.

Čim sam ga ugledala obrisala sam suze i okrenula glavu u stranu.

Cameron:"Ne moras da kriješ suze od mene. I izvinjavam se. Počela si da mi veruješ, a ja sam pokvario sve."

Krenuo je da udje u kucu, ali je shvatio da je zakljucano pa je uzeo ključ, ali sam ga zaustavila.

Ja:"Ne treba ti da se izvinjavaš. Nego ja."

Nakon mojih reci, je seo pored mene.

Ja:"Od kada sam se rodila otac me je maltretirao. Ne samo mene, vec i Olivera i mamu. Vremenom Oliver je uspeo jednog dana da pobegne, a da ga otac ne pronađe. Tada je ostala samo mama sa mnom. Svaki put bi pokušala sa me zaštiti. Dok na kraju jednog dana nije umrla kada ju je udario."

Tu sam zastala i uhvatila malo daha, dok se sve u meni rušilo, prisećajući se svega onoga što želim da zaboravim.

Cameron:"Ne moras da pričaš više."

Ja"Zelim. Svakog puta samo pobegnem bez objašnjenja. A i ti si ispricao sve o sebi, zašto ne bih i ja?"

Udahnem vazduha, a onda nastavim.

Ja:"Kada je mama na kraju umrla ostala sam sama sa njim. Niko nije bio tu da me zaštiti ili uteši. Radio mi je svakakve stvari. Na kraju jesam pobegla, ali me sve prati. Kada sam imala devet godina prvi put me je silovao. I od tada je radio to kad god poželi. Sa samo četrnaest godina ja sam ostala čak i trudna. Rođeni otac mi je napravio dete... Zamisli reakciju doktora kada im je došla trudna četrnaestogodišnjakinja. A onda je nastavio. Zato sam pobegla. Jednostavno ne mogu da verujem ni jednom muškarcu. Svakoga dana sam želela da se ubijem, da ne patim više, ali onda sam mislila, ako je Oliver uspeo da pobegne, zasto ne bih mogla i ja? A i majka je umrla tako što me je štitila i nisam htela da dozvolim da i njena smrt bude uzaludna. Svaki put kada bih pokušala da pobegnem bilo bi još gore, ali nisam odustala i to mi se i isplatilo na kraju."

Tu sam prestala sa pričom i obrisala suze koje su svakako opet padale, a Cameron me je bez reči samo zagrlio, dok sam mu ja kvasila majicu.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮