"Naši pogledi"

23.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 23.𝓭𝓮𝓸

Cameron:"Izvini...ja nisam znao."

Ja:"Ništa. Helen mi je govorila da ti se sviđam i zato sam te ranije izbegavala, a vidi sad. Došla sam ovde sama sa tobom."

Cameron mi obriše suze, a onda se blago nasmeje.

Cameron:"Sve ćemo prebroditi zajedno."

Ja:"Ne, ne razumeš. Nas dvoje ne možemo ništa! Nas dvoje ne možemo da postojimo!"

Cameron:"Ali, Rora..."

Ja:"Camerone, nemoj. Kao devojka ti ne mogu pružiti ništa. Okej? Jednog dana ćeš hteti da imaš dete, ne mogu ti to podariti. Ne mogu ni imati decu zbog onog monstruma. Upropastio mi je život. A ja cu upropasti tvoj, a to ne želim."

Krenem da ustanem, ali me njegova ruka spreči.

Cameron:"Volim te od prvog dana i neću odustati u tome, ako treba čekaću."

Ja:"Nije u čekanju, Camerone. Da bi bio sa mnom moraš da odbaciš svaku šansu za normalnu budućnost i sreću."

Cameron:"Spreman sam da odbacim i izgubim sve zbog tebe."

Ja:"Ali ja ne želim da to uradiš."

Kazem i spustim pogled.

Cameron:"Ja tebe volim..."

Ja:"Volim i ja tebe, Camerone i baš iz tog razloga ne zelim da dozvolim da upropastiš život sebi zbog mene. Stalno imam košmare, dobijam temperature zbog njihe, pokusavam da se ubijem, ne mogu imati decu, nemam hrabrosti da ti dam nešto više od poljubca. Zar to želiš? Da upropastiš svoj život?!"

Ustanem i počnem da vicem na njega.

Cameron:"Bas to zelim, Aurora! Pomocicu ti da sve prebrodis, zajedno ćemo uspeti u tome."

Uhvati me za obraze i ptivuce me sebi i spoji nam čela.

Ja:"Ne mogu, Camerone."

Cameron:"Da, Rora, možeš, samo veruj u ljubav."

Tada nam je Polako spojio usne, ali ovog puta nisam pobegla. Ovog puta sam odlučila da ga poslušam i prepustila sam se.

Helen Sanchez

Parkiram auto ispred zgrade i onda se uputim ka svom stanu, ali ispred vrata ugledam Olivera.

Ja:"Šta želiš?"

Upitam ga drsko.

Oliver:"Želim da pričamo."

Ja:"Nemamo o čemu, a sada se pomeri od vrata."

Nije me poslušao.

Oliver:"Zivis u zgradi, ljudi ce cuti nasu svadju ovde."

Kaze i pomeri se od vrata, koja sam odmah otključala, a onda ga pustila unutra.

••Flashback••

Aurorina tetka me je zamolila da prošetam Bady-a pa sam pristala. Otišla sam do jednog parkica. Nakon nekog vremena se pojavio Evan.

Evan:"Hejj, Helen."

Ja:"Evane, molim te nemam vremena."

On me nije slušao već je nastavio da hida pored mene i da priča.

Evan:"Želim da razgovaramo."

Tada sam zastala.

Ja:"Ja ne želim. Imaš devojku s kojom treba da razgovaras, a ne sa mnom."

Kazem, a onda nastavim sa hodim, ali on ne opet nastavio.

Ja:"Možeš da me ostaviš na miru?"

Oliver:"Šta se ovde događa?"

Upita, a ja prevrnem očima. Uff jos samo mi je on falio.

Ja:"Ne događa se ništa."

Oliver:"Mialio sam da nemas nista sa ovim ovde."

Evan:"'ovaj ovde' ima ime."

Teško izdahnem, kada shvatim da će se situacija pogoršati.

Oliver:"Ima ime, ali je trenutno nebitno, kao i ti ovako."

Pogledam u Olivera, ali on to nije uzimao za ozbiljno. Znala sam da Evan moze da ga povredi, a to nisam želela.

Evan:"Pazi šta pričaš mali."

Oliver:"Ili šta?"

Tada ga je Evan udario i raskrvario mu usnicu.

ja:"Olivere!"

Viknem, i onda vidim da je Oliver hteo da uzvrati, ali sam zatvorenih očiju stala ispred Evana. Mislila sam da cu dobiti jaku bol, ali zapravo nisam. Otvorila sam oči i njegova ruka je bila ispred mog lica. Uhvatim je i polako spustim.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮