"Naši pogledi"

25.𝓭𝓮𝓸

"𝓝𝓪𝓼𝓲 𝓹𝓸𝓰𝓵𝓮𝓭𝓲" - 25.𝓭𝓮𝓸

Cameron Gonzales

Kad se vec zamracilo ušli smo unutra. Trenutno sam jako srecan. Na trenutak sam pomislio da ću je izgubiti, zbog mojih gluposti, ali na kraju je prihvatila sve.

Udjem u svoju sobu i namrštim se kada ugledam pismo na krevetu. Pridjem krevetu i uzmem pismo u ruke. Od mame je. Prvo sam želeo da ga pocepam, ali sam ga ipak pročitao.

"Sine, znam da ćeš hteti pocepati ili spaliti pismo, ali bih volela da ga procitaš pre toga. Takođe znam da si mi ljut jako, ali mi isto tako nisi dozvolio da ti objasnim. Ne znam da li ćeš mi verovati, ali reći ću sve. Kao devojku moji roditelji su me tako reci prodali tvom ocu. Nisam se udala za njega jer sam želela. Čak ni on to nije hteo, ali morali smo. Naravno on se prema meni nije ophodio kako je zapravo trebao. Čak je jednog dana u kući doveo jednu bebu. Govorio je kako je on otac, a da je majka umrla. Ta beba si bio ti. Rekao je da niko van kuce ne sme da sazna da ti nisi moj sin. Čuvala sam te i negovala kao da si moj. Uvek si bio. Volela sam te kao da si moj. Jednom sam htela da ti kažem, ali tvoj otac mi je zapretio životom. Rekao je da ako zucnem jednu rec da nece biti dobro za mene, pa sam morala da ćutim. Kasnije je jedne noći došao pijan kući i tada me je uzeo na silu i tako se kasnije rodila Jenny. I moras da shvatiš. Nisam htela da vas napustim. Samo...kada sam našla čoveka koji me je stvarno voleo, morala sam da odem. Pored vaseg oca sam patila. I nikada niste bili sami. Iz daljine sam vas posmatrala kako rastete. Od mene su svi oni nepotpisani pokloni koje ste dobijali. Nikada nisam zaboravila na vas. Nikada vas nisam zaista napuatila.

Volim i tebe i Jenny, uvek jesam. Želim da znaš to."

Refleksno sam zguzvao papir i tada sam pustio suze.

Ne moguće. Sve ove godine... Podrzavao sam oca, a on je taj koji je sve upropastio. Mrzeo sam majku zbog njega. Iako sam saznao da mi nije biološka majka, ona jeste jedina majka koju sam imao.

Aurora Collins

Izadjem iz sobe kada začujem Camerona u susednoj sobi.

Udjem u njegovu sobu i ugledam ga dole na podu, uplakanog, dok su neke stvari bile razbacane po sobi.

Ja:"Camerone šta se dešava?"

Nije ništa rekao, već mi je pružio zgužvan papir. Uzmem ga i ispravim, te ga na brzinu procitam i ostanem šokirana. U tom trenutku sam znala razlog njegovog stanja. Nisam rekla nista vec sam ga samo zagrlila.

Cameron:"Sve ove godine sam bio ljut njoj, a ona nije bial ništa kriva. Već on. Sve ove godine sam njega podržavao, a nju mrzeo. Bio sam odvratan prema njoj i ona je otišla..."

Ja:"Sve ce biti u redu. Uz tebe sam. Kako si rekao, sve ćemo prebroditi zajedno, zar ne?"

Kazem i poljubim ga u obraz.

[•••]

Otvorila sam svoje umorne i još uvek pospane oci, te sam shvatila da smo od sinoć zaspali ovako zajedno na podu.

U glavi mi se vratio film od sinoć. Njegova majka je toliko toga prošla, morala je da žrtvuje svoju sreću. Volela je Camerona isto koliko i Jenny, volela ga je kao da je njen sin.

A on ovo nijee zaslužio. Nije zaslužio da oseća ovoliku bol. Mislio je da ga je majka napustila, a ona je zapravo pobegla kako bi napokon bila sa nekim ko je istinski voli. Ko moze da je krivi??? I nikada nije zaboravila na njih. Iako nisu znali ona je bila tu uz njih.

Pogledam u Camerona i tada ugledam da je počeo da se budi. Polao se uspravio, a ja sam samo cekala da vidim kako se oseća.

Cameron:"Hvala ti, za ono sinoć. Ali danas je novi dan i  sta je učinjeno, učinjeno je. Sa ocem cu tek da razgovaram, ali sada, ovde smo da se odmorimo i pobegnemo od problema, a ne da pravimo nove."

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮