A ja se sve nadam
Kada pogledam u nebo
Na Bogojavljensku noć
Da će u zvezdama
Biti skrivene tvoje oči
Koje tražim u svakom
Zrnu peska
I u onim danima
Kad nisam na plaži
More se topilo pod milim pogledom devojke uprkos njenim očima, boje turobnog neba, koje su bile fokusirane na vrh stene opkoljene vodom. Cela paleta plave boje, do najsitnijih nijansi, bila je rasuta pred devojčinim očima koje su se sušile od suza. Bosa, puštene kose i u tankoj letnjoj haljini sedela je na plaži u sred januara, par minuta pre ponoći, mada je napolju bilo svetlo kao da tek stiže podne.
U onom momentu kad vernici staju kraj prozora, krste se i zamišljaju želje, devojka samo još glasnije zaplaka i stisnu čvrsto tri prsta u celinu.
Drhtavom rukom, u čijim je potresima skrivena nada, dotaknu čelo, pa spusti prste pod grudi, desno i levo rame. Cela se tresla, od bola, od straha, od nade.
Od tuge.
Visoko podignu bradu i zagleda se u nebo tražeći bar deo sjaja njegovih očiju u sjaju zvezda, ali nije ga bilo i u srcu je osećala da ga neće ni biti. Već godinama troši svoju Bogojavljensku želju, ulaže veru da će se vratiti, da će ga bar na tren ugledati, ali njega nema i svesna je i ona-neće ga ni biti.
Odavno nije devojka.
Na prvi dodir bose noge i peska zadrhta od hladnoće, i gorko zaplaka jer je znala ponekad i da trči po hladnom pesku, iza njega ili bežeći u bezazlenoj igri, ali odavno nisu deca. I njega odavno nema.
Dlanom nemarno obrisa nogu od peska i gurnu je natrag u crnu čizmu, odlučivši da ovaj put ne ide bosa.
Prehladiće se, a onda neće moći da trči za Milom, Maja će se zabrinuti, a Predrag ne voli kad je bolesna. Jer, uprkos tome što ona njega nikada nije volela, on nju voli i danas kad zna na koga troši svoju želju.
Noge u čizmama su joj se klizale na pesku, pa naposletku sede daleko od plaže i zagleda se u plavetnilo mora. Učini joj se da ispred sebe, na samom rubu peska i vode vidi devojku duge plave kose u letnjoj haljini, zagledanu u nebo. Osećala se kao da gleda film u kom je ona glavna uloga, ali već na prvom minutu zna i onaj poslednji. Svake godine, na Bogojavljenje, devojka će parče svoje duše baciti u more. Jedne godine kao tužan devojčurak. Sledeće kao tužna trudnica. One tamo malo manje tužna jer je Mila trebalo da se rodi par sati posle njene Bogojavljenske želje. I onda kao starica koja više ne može da podnese hladnoću peska.
-Mama?
Okrenu glavu na levu stranu i u mraku, na trotoaru koji je delio grad i plažu ugleda devojku kose boje plamena, a kraj nje devojčicu najlepšeg osmeha na svetu. Maja i Mila. Mila i Maja. Činilo joj se u tom trenutku, jedine osobe koje je za života uspela da zavoli posle njega.
Još kad su se upoznali, pre nekih sigurno stotinu leta, sedeli su u januaru, bosi i u letnjoj odeći kraj plaže, molili se da dobiju ćerku kojoj će dati ime Mila.
A onda je upoznala Peđu i rodila se Maja. Još lepša nego što ju je mogla zamisliti, ali njoj ipak razočaravajuće nedovoljna jer nije njihovo dete. I dala bi dušu i telo i oba staračka oka samo da vrati vreme i još više je voli jer joj je jedino ona uspela malo ulepšati život.
Pre sedam godina, na Bogojavljensku noć, Maja je rodila Milu ne sluteći da će je baka voleti više od svog života. Nije bila njihova, ali je bila njena. Majina.
Devojka s plamenom u kosi zaslužila je sve zvezde sa neba, pa ih je Bog spustio na lice njene ćerke. Sazvežđa su iskrila na njenom licu i onda se nasmeši, pa joj se učini da baš tu na desnom obrazu, gde se devojčici jamica stvarala od osmeha, ugleda sjaj iz njegovog oka. Raširi ruke, možda i zaplaka u svoj toj magli osećanja, ali bila je sigurna da je stvarnost jedna i da vidi i oseća ono najvažnije. Osmeh na Majinom lepom licu i Milinu glavicu na svom ramenu.
-Srećan ti rođendan, moja Bogojavljenska željo.
19.1.2023.
Bog se javi! Da vam se sve želje ostvare!
