Nasleđe

II poglavlje

Mogao sam upisati bilo koju školu na bilo kom kraju sveta. Za mene ni Oksford ni Engleska nisu predstavljali predusne faktore i glavnu prekretnicu mog života. Sistem kao sistem, bio je lažan korumpiran i previše izvikan i precenjen.Možda sam sam samo hteo da se približim bratu više, mada to nije moguće, barem ne više.Moj otac dugo je bio profesor ovde, svi su ga voleli i cenili. Iako je varao majku sa mladim studenticama kojima je čitao Šekspira i ostale klišee svjetske književnosti, majka ga nije napuštala. Voleli su ga za katedrom, a van katedre još više. Moj iskonski bes prema ocu nije potekao iz njegovih brojnih afera i majčinih proplakanih noći. Bilo je to nešto mnogo mračnije i mnogo... bolesnije.
Bilo mi je pet godina kada sam prvi put zalutao slučajno u očevu kancelariju. Bila je subota. Tada nisam imao školu ili dosadne časove violine. Moj otac bio je na dobrotvornoj večeri, a moj brat Aleksandar već je dvije godine bio u Škotskoj jer je tamo upisao srednju školu. Majka je bila u svom ateljeu prskajući boje po platnu. Prvo sam prebrao sto od punog drveta na sredini prostorije. Svaka fioka bila je zaključana. Zatim sam prešao na knjige. Pažnju mi je privukla jedna crna knjiga sa zlatnim obodom na koricama. Krenuo sam da je uzmem, ali sam pao i spotakao se. Laktom sam udario o kamenog lava koji je stajao pored kamina. Taman kada sam se pripremao na histeričan plač, zid iza kamina se pomerio i ukazale su se duge, spiralne stepenice koje su vodile negde ispod kuće. Uzeo sam knjigu koju sam hteo sa poda i polako krenuo stepeništem ka dole. Prošao sam kraj niz hodnika sa različitim vratima i simbolima na njima, dok nisam došao do centralne prostorije sa ogromnim okruglim stolom. Cela prostorija bila je ispunjena dečijim igračkama, aparatima za slatkiše i velikim televizorima sa džojsticima. Kao jedan veliki dečiji san. Bicikli, trotineti, trake, lutke, autići, čak i vozići sa šinama bili su svuda. Tobogani i lavirint bio je na drugom spratu kojim se išlo stepenicama. Tu sam se igrao i zabavljao dobrih dva sata dok nije nastala uzbuna u kući gde sam nestao. Međutim, našli su me za tatinim stolom u kancelariji sa ustima punim čokolade i crvenim autićem u ruci. Brzo su me očistili i spremili u krevet, bez pitanja. Tata je došao kasno kući. Ušao je u moju sobu i seo pored mene poljubivši me u kosu, misleći da spavam. Kada je ugledao crveni autić, njegove oči odjednom su se iskolačile i njegiva ruka na mom pokrivaču počela je da drhti. Sve sam ga manje viđao, kao da me je izbegavao. Dolazio bi uveče kasno, da me poljubi za laku noć, ali ja nikada nisam spavao i čuo bih ga kako tiho jeca dok me mazi po kosi i moja pidžama bi nekada bivala mokra jer je sedeo iznad mene i plakao.

Izašao sam iz kupatila sa peškirom oko struka, dok sam drugim trljao glavu. Začuo sam kucanje na vratima. Hitro sam ih otvorio, a ispred mene stajala je smeđokosa devojka. Njene zelene oči kratko su me odmerile, a zatim mi pružile nešto što je visilo sa ofingera.
"Izvoli. Obuci ovo i za dvadeset minuta siđi pred kampus. Nemoj da kasniš." Kratko mi se osmehnula, a zatim je krotkim korakom nestala iz mog vidokuruga. Ostao sam zatečen sa odelom u ruci. Na njemu je bilo izvezeno zlatno slovo grckog alfabeta "sigma." Prešao sam rukom preko skupog materijala od kojeg je bilo sačinjeno odelo. Košulja je bila takođe crna i elegantna. Navukao sam to na sebe, začešljao kosu dalje od lica. Stavio sam sat i prsten i obuco svoje cipele. Pogledao sam se u ogledalo. Stvarno izgledam kao neki ruski bogataški šupak. Tako bi mi barem Noa i Roman rekli. I ja bih se složio sa njima.
Baš kao što je Irina rekla, sišao ispred kampusa. Tamo su me već svi čekali u identičnim odelima. Samo je Irina bila u crnoj uskoj haljini, koja je bika otvorena napred kako bi se videle njene ključne kosti i veliki smaragdni kamen oko njenog vrata.
"Baš na vreme." Dorijan me je potapšao po ramenu. Ubrzo su stigla dva crna Bentlija u koje smo seli i krenuli ka restoranu. U automobili bili smo Dorijan, Kameron,  Luciano i Alarik.
"Ti si jedinac?"
Alarik me je upitao nameštajući svoju kragnu.
"Da. Imao sam brata, ali je doživeo nesreću."
"Oh! "
Njegove oči su nespretno zalutale ka Lucijanu.
"Izvini, nisam znao. Nadam se da ti nisam stvorio neku nelagodu."
"U redu je, nisi mogao da znaš."
"I ja sam izgubio sestru, ali nisam uspeo da je upoznam. Pala je u fontanu ispred naše kuće koja je bila glupavo duboka. Imala je šest godina."
"Žao mi je. Možda to što je nisi upoznao olakšava okolnosti."
"Slažem se, ali ipak nije bilo lako biti u njenoj seni čak iako je mrtva."
Njegov karakter se odjednom zamračio. Oči su mu opet nekuda zalutale i nastao je muk.
"Malo teške teme. Znam kako to da rešimo."
Izvadio je beli Moet i četri čaše i napunio ih. Polako smo pristizali na odredište. Iznenadio sam se kada sam video da je to jedan prosečan restoran u koji dolaze lokalci. Izašli smo iz automobila.
"Vidim da si iznenađen."
Kameron mi je prišao sa rukama u džepovima. Tek tada sam shvatio kako sam začuđeno gledao oko sebe. Restoran je bio u sred neke šume, mada lepo uređen.
"Očekivao sam nešto luksuznije s obzirom da smo došli u autu koji vredi više nego celo ovo zemljište, ali naravno da mi ne smeta. Samo mi ne malo smešno da budem iskren."
Kameronove usne razvukle su se u smešak.
"U pravu si. Ali jednostavno, ovde je mnogo bolja atmosfera. Složićeš se da se ne bi baš prijatno osećao da sediš među bogatašima koji izgkedaju kao da imaju štap u dupetu."
Pričali smo još par trenutaka dok je Luciano jurio Dorijana ispred restorana jer mu je uzeo nekakav papir. U tom trenutku pojavio se drugi auto sa Silasom, Malikom i Irinom. Irina je polako hodala u visokim potpeticama po oronulom betonu držeći se za Silasa. Izgledali su kao par.
"Hoćemo li?" Luciano nas je usmerio ka ulazu. Prošli smo kroz ceo lokal dok su nas ljudi začuđeno gledali.
"Navići ćeš se."
Luciano me je potapšao po ramenu. Silas je otvorio neka vrata i sišli smo stepenicama u drugi deo restorana koji je bio prazan i čini mi se, namešten samo za nas. Seli smo za sto, a zatim su nas konobari počeli usluživati. Uživali smo u jastogu, svinjetini sa krompirom, lignjama i bog zna čemu. Vino je bilo slatko i pitko. Već smo uveliko svi razgovarali i postajali smo sve rumeniji i vatreniji u licu i govoru kada je stigla treća flaša vina. Dorijan mi je pričao o umetnosti i kako današnji čovek nije u stanju da prepozna stvarnost niti umetnost i fantaziju. Alarik i ja smo pričali o pravu, davao mi ja savete i žalio se na gospodina Prestona koji je bio prema njegovim rečima "otelotvorenje đavola". Luciano me je samo promatrao kako sam i navikao, i ponekad bi me ohrabrio svojim plavim očima kada bi me uhvatio u nekoj nelagodi. Malik mi je pričao koliko je lako povaliti devojke sa faksa, a posebno srednjoskolke. Nije krio da je plejboj i tu sam iskrenost donekle i poštovao. Osećao sam i Irinine poglede na sebi. Suzdržavao sam se da ne pogledam te zelene oči koje su me lukavo promatrale i lovile svaki moj pokret. Valjda me je vino ohrabrilo, pa sam joj uputio i osmeh koji je uzvratila, mada malo sa gardom.
"Pa Nikolaj..."
Silas je tapkao salvetom svoje usne. Luciano je stavio ruku na njegovo rame, ali je Silas munjevito sklonio njegovu ruku sa sebe ošinući ga pogledom.
"Aleksandar je tvoj brat zar ne?"
Vilica mi se stegla. Znao sam kuda ovo vodi.
"Baš tako. Čudno mi je da me to pitaš kada već očito znaš."
Ostani smiren. Ostani smiren...
"Oh! Ne znam ja ništa"
Uzbuđeno je uzviknuo i ustao iz svoje stolice. Svi su sedeli nepomično.
"Čuo sam samo neke površne priče, zagrebao po površini."
Kružio je polako oko stola.
"Nadao sam se da ćeš mi ti otkriti više detalja."
"Šta te tačno zanima Silas?"
Zastao je, prekrstio ruke i iscerio mi se u lice.
"Nik, ne moramo započinjati ovu tem..."
Kameron je pokušao zaustaviti karambol koji je prethodio.
"Ne ,ne. U redu je. Očito se ja ovde pravim budalom."
Silas se glasno nasmejao.
"Pa, zanima me na primer tvoj otac, pored tvog brata."
"Moj otac?"
Trnci su prošli kroz moju kičmu i neka vatra kao da je palila moj razum.
"Da, da. Svetski tajkun, advokat, bizmismen i šta sve ne... Lav Vasiljev."
Svi su se sagledali za stolom. Šapati su krenuli.
"Silas, mislim da je dosta..."
"Molim!?"
Silas se brecnuo na Irinu koja je prkosno gledala u njega.
"Sedi."
Silas je pogledao na Luciana i ostale, ali njihovi pogledi bili su prilepljeni uz sto. Igrao sam se sa svojim prstenom na malom prstu. Zver u meni je čekala da joj bace meso pred nos.
"Pokušavaš da ga braniš!?"
Irina ga je pogledala nezainteresovano sa poluskinutim crvenim karminom na usnama.
Sve sam više stezao nož u svojoj ruci.
"Sina jednog pedofila!?"
To je bila poslednja kap u čaši. Skočio sam preko stola i taman kada sam bio milimetar od Silasovog lica i grkljana neko me je snažno povukao unazad. Luciano me je držao oko struka i vrata dok sam se neumorno pokušavao izvući iz njegovog stiska. Žile na mom vratu su se napinjale dok su mi oči sijale u besnilu. Hteo sam da Silasova sopstvena krv uprlja bele stolnjake ispred njega. Malik mi je izbio nož iz ruke i pomogao Luciano da me sedne na stolicu. Ostali su šokirano stajali na mestima iskolačenih očiju.
"Gonite se i vi i vaša mala buržujska okupljanja i sranja. Niste dostojni prezimena koja nosite!"
"Naša barem ne nose kriminalci..."
Tih glas se začuo iza mojih leđa dok sam išao ka vratima. Irina je sedela prekrštenih ruku gledajući u sto. Hladnokrvno sam je odmerio. Izašao sam napolje i koračao brzo tamnim, uskim putem kroz šumu. Bio sam u bunilu. Visoke krošnje drveća kao da su mi se približavale i htele da me zgrabe. Kamenje je pucketalo pod mojim cipelala. Hitro sam brisao znoj sa čela dok mi je vrelina bila u glavi. Začuo sam jeku i neke nejasne glasove. Zaustavio sam i pao na kolena. Oštri kamenčići zabili su se u moje vrele dlanove.
"Nik...""
Luciano mi je prtrčao i preko mene prebacio moj kaput. Bilo je jezivo hladno. Jezivo mračno.
"Pogledaj me druže."
Dorijan je držao moju glavu među njegovim dlanovima. Gledao sam samo mutne obrise njegovog lica. Hteo sam da budu mrtvi. Maštao sam o tome kako im presecam vratove, jedan po jedan. Osetio sam vrelu krv na licu i miris gvožđa. Osetio sam toplinu plamena dok palim njihova tela. Osetio sam zadovoljstvo.  Video sam oca kako ozaren i nasmejan stoji sa strane sakriven u plamenu i smeje se. Ponosno me gleda.
Iz mojih mračnih fantazija trgao me je bol u grudima. Slika je postala jasnija. Dorijan je držao moju glavu na njegovom krilu. Bio sam mokar kao čep od znoja. Polako sam ustao ošamučen. Dorijan je zviznuo kroz prste i tada se crni Bentli parkirao pored nas. On i Lucijan uneli su me u auto i posadili kao biljku među njih. Sedeli smo u tišini. Dorijan je vrteo prsten na svojoj ruci, a Luciano je zamišljeno gledao kroz prozor. Kada smo stigli, brzo sam izleteo iz auta i zaputio se ka svojoj sobi.
"Nikolaj!"
Štrecnuo sam se. Luciano je prodorno pozvao moje ime. Nikada u životu nisam čuo tako dubok glas i toliko besa u jednoj reči.
"Kreni."
Zapovednički je prstom pokazao ka lavirintu vegetacije u dvorištu.