Nasleđe

I poglavlje

Ležao sam na podu od hrastovine u svojoj maloj sobici u koju sam ušao pre samo par sati. Vreme u Engleskoj je nepredvidivo. Kapljice kiše lupkale su po mom prozoru i slivale se niz staklo. Zatvorenih očiju držao sam knjigu poezije na grudima.Stezao sam vilicu dok sam razmišljao koliko će mi teško biti završiti četiri godine jebenog prava. Začuo sam kucanje na vratima. Trznuo sam se, bacio knjigu sa sebe i otresao prašinu sa pantalona.
"Zdravo"
Ispred mene je stajao smedjokosi momak u plavom džemperu sa smeškom na licu. Klimnuo sam glavom malo zatečen.
"Ja sam Noa, Noa Graham, tvoj prvi komšija."
Pokazao mi je na vrata pored mojih.
"Nikolaj Vasiljev."
Predstavio sam se.
"Mislio sam, ako želiš večeras krenuti sa nama do paba, to je nekako tradicija brusoša na Oksfordu."
"Naravno, hvala ti."
Nasmejao se još jednom, a zatim je nestao dalje niz hodnjik. Imao je siguran hod, mada je levu nogu ubacio malo ka unutra. Pokucao je na sledeća vrata.
Zatvorio sam vrata sobe, a zatim seo i prelistao raspored casova i ucionica. Kiša je i dalje padala.
Bilo je negdje oko devet sati kada sam izašao iz svoje sobe oblačeći svoj kaput. Proverio sam da li su mi novčanik i cigarete tu, a zatim sam krenuo nizom spiralnih stepeništa do predsoblja doma. Među figurama ljudi ugledao sam Nou i njegov plavi džemper.
"Nik." Dozvao me je skraćeno. Stavio je ruku preko moga ramena i odveo me do grupice ljudi.
"Ovo su Tom, Kenedi i Roman."
Rukom mi je pokazao na dva momka i devojku crvene kose. Svo troje su se smeškali, a zatim su mi pružili ruku.
"Svi brucoši idu na pijanku večeras ili?"
"Naravno da ne. "
Preko Romanovih svetlih očiju padao je jedan plavi pramen kose. Nasmejao sam se, a zatim smo krenuli niz usku, duguljastu ulicu. Stigli smo pred lokal koji je bio Irski pab. Uleteli smo unutra i već sam ugledao par poznatih lica iz predsoblja ili dvorišta univerziteta. Stali smo za šank i naručili tri velika točena piva, a Kenedi je naručila sangriju. Zapalio sam prvu cigaretu i uvukao njen debeo dim u svoja pluća. Moja svetlucava kutijuca za cigarete završila je u Noinim rukama.
"Ti si kao potomak Vasiljevih, ruske elite?"
"Elite? Ne bih baš rekao."
"Sat koji vredi par hiljada dolara na tvojoj ruci govori mi suprotno."
Noa je bio bistar momak, imao je te vrcave pametne oči. Odmah je sve shvatio, znam da je znao.
"Koju si srednju završio?"
"Dambling. Ništa preterano."
Noa je odgovori sa podsmehom samom sebi.
"Bio je najbolji djak u školi, na vrhu liste."
Kenedi se ubacila u razgovor nameštajući svoje naočare.
"Dakle i ti si sa Damblinga?"
"Da, jesam. Ja sam bila odmah iza njega. "
Nasmejao sam se i podigao čašu za zdravicu. Roman se odmakao od nas do grupice devojaka koja je stajala kod vrata i koja mu se smejala dok im je objašnjavao koještarije. Bio je jako privlačan sa svojom svetlom kosom i očima i bleštavim osmehom. Nisam krivio te devojke jer su mu poklanjale pažnju koju je on rado uvažavao. Muzika je postajala glasnija, a Noa i ja smo prešli na viski. Kenedi je ranije otišla kući odbijajući mene i Nou za pratnju. Noa je skočio na šank i krenuo da igra jedva izbegavajući čaše sa šanka i lustere na plafonu. Toliko sam se jako smejao da me je vilica zabolela.Šanker i konobar su pokušavali da ga skinu odatle, ali Noa im je nekako umakao. Pružio sam mu ruku kako bi sišao sa šanka, a zatim nas me momak u crnoj preuskoj majici koji bio u obezbeđenju upozorio i zapretio nam da ćemo naglavačke leteti iz paba ako se to ponovi. Još smo se smejali, a zatim nastavili piti jeftini viski. Atmosfera u pabu bila je jako prijatna i topla. Novi ljudi, nova energija prijali su mom umornom telu. Spazio sam jednu crvenokosu devojku u ćošku koja je na trenutkr pogledivala u mom pravcu i smeškala se.Baš kada sam se pripremao da joj priđem vrata su se otvorila i u pab je probio hladan vetar od kojeg me je prošla neza. Noa je bezvoljno pogledao preko šankerovog ramema i otpio još jedan gutlja.U prostoriju je ušlo šest momaka. Dobro su osmotrili sve, a zatim su krenuli ka loži.
"Ko je gospoda?"
"Nekako imam osećaj da bi se ti fantastično uklopio sa njima."
Noa mi se podrugljivo nasmejao. Udario sam ga u rame.
"Šalim se, lakše malo."
Protrljao je rame uz mali smešak.
"To su buntovnici, bratstvo. Klub Sigma. Bogataši i buržuji. Njihovi preci ostavili su im ogromna bogatstva koja oni danas troše.Zvuči li ti to poznato?"
"Ako te toliko zanima moje poreklo, zašto me jednostavno ne pitaš?"
"Zanimljivije mi je da razmišljam, a i sviđaš mi se. Nisi snob."
Nasmejao sam se. Još jednom sam pogledao u grupicu koja je sada već uveliko pila u loži. Sledeća čaša viskija bila mi je suvišna. Neki momak ispovraćao se po šanku i to je nekako euforija nestala. Na izlazu sam se okrenuo tražeći Nou i Romana iza sebe kada sam osetio blagi udarac u grudi. Ispred mene stajala je smeđokosa devojka čije su me zelene oči odmerile.
"Gledaj kuda hodaš." Njen zvonak glas me je oštro opomenuo.
"Izvini, ali mislim da si ti naletela na mene."
Njene usne pocrvrnele od hladnoće su se izvile u maleni smešak, a zatim je samo prošla pored mene dok mi se u nozdrve uvlačio slatki miris parfema sa tonom vanilije. Sela je za sto sa elitnom šestorkom.
"Da li si ti upravo pričao sa Irinom Ferrante?
Roman me ne upitao začuđen.
"Kako vi poznajete sve ove ljude?"
"Ako ne poznaješ njih, sigurno poznaješ njihove roditelje..."
Pogledao sam kroz veliki prozor paba. Iz lože pratila su me dva para očiju, jedan par bio je Irinin, a drugi par smeđih očiju gledao me je sa malim smeškom na usnama. Osetio sam nečiju ruku preko ramena. Roman me je gledao znatiželjno.
"Ti si očito buržuj. Oni će te hteti uz sebe, ali nas ne smeš da zaboraviš. Lepo je imati prijatelja buržuja."
"Kako da zaboravim ljude sa kojim sam se napio prvu noć koledža?"
Prasnuli smo u smeh.
Stigao sam u svoju sobu nakon što smo Roman i ja smestili Nou u njegov krevet. Nisam hteo ni da zamišljam kako će me samo sutra boleti glava zbog mamurluka. Otvorio sam prozor svoje sobe i malo sam razgledao. Ubrzo sam shvatio da se mogu popeti na krov, pa sam tako i uradio. Bio sam malo trapav jer sam bio pripit, a i cigle na krovu bile su klizave zbog kise. Izvadio sam cigaretu i mali plamicak upljaca je obasjao moje lice. Kroz krv mi je jurnuo nikotin koji je nije ni napuštao. Pušio sam tako cigaretu na krovu Oksforda i poželeo se ruske zime i hladnoće. Nedostajala mi je majka. Pomislio sam i na tetku Jelenu. Nisam hteo napistiti Rusiju.  Preispitivao sam sebe da li sam spreman da profesori zastajkuju kada čuju moje prezime i traže crte moga brata na mom licu. Znam kroz šta je prolazio dok je koračao hodnjicima ovog univerziteta. Noa će biti prvi pobunjenik. Ili možda prijatelj.
"Gledaš već dvadeset minuta u jednu tačku, pušiš treću cigatetu i imaš pepeo svuda po sebi."
Začuo sam baršunati glas iznad sebe. Podigao sam glavu i ugledao nečije mutno lice. Figura je sela pored mene i zapalila cigaretu.
"Luciano Clemonte."
Ime i prezime skliznulo je sa njegovih usana. Prepoznao sam njegovo prezime. Francuz. Njegov otac imao je ogromno bogatsvo, živeli su na severu Francuske u zamku, kako se beše zvao?
"Pretpostavljam da sam se malo zamislio."
Osmehnuo sam se bacajući cigaretu.
"Pravo?"
"Tako je. Ti?"
"Isto. Dva buduća advokata sede na krovu i krše prvo pravilo..."
Pogledao sam ga upitno.
"Ne otkrivaj svoje prave namere."
"Da li sam uradio nešto pogrešno?"
Pogledao je na sat na mojoj ruci.
"Kasno je. Ovde možeš imati prijatelje. Srešću te opet sutra. Laku noć."
Jebeni sat. Jebeni grb. Jebena loza ruskih šupaka.
Legao sam da spavam. Rožnjaču oka mi je pržila jutarnja zraka sunca koja se probijala kroz moj prozor. Za par trenutaka začuo sam svoj alarm. Nevoljno sam ga isključio, obukao satenske pantalone, crnu rolku, stavio prsten na ruku i pokupio svoje knjige dok sam u isto vreme prao zube. Izašao sam iz svoje sobe i uputio se na prvo predavanje. Celih sat vremena osećao sam Lucianov pogled na sebi. Bio je tip koji je slušao i posmatrao ljude tako ih čitajući. Nije bio ishitren ili impulsivan, mada je u njegovim očima uvek tinjao taj znatiželjni sjaj. Kasnije sam se zaputio ka biblioteci kupeći u žurbi papire sa stola kako ne bih morao sresti nekoga koga ne bih trebao.
"Nik!"
Laknulo mi je. Okrenuo sam i na sredini hodnjika ugledao Nou i Romana. Polako su mi se približavali pričajući o nečemu.
"Kako je prošao prvi dan?"
"Osećam se intelektualno nadvladano."
Noa i Roman su prasnuli u smeh, pa se i na mom licu razvukao mali smešak. Zapričali smo se o trenutnom stanju na Balkanu, jer su Noa i Roman studirali ekonomiju, a ja sam uspeo od malena da sa tetkom prođem kroz par stavki finansija pa sam se povremeno uključivao u razgovor. Taman kada sam hteo da uđem u biblioteku začuo sam kako neko doziva moje ime. Kod stepeništa stajao je Luciano sa rukom u vazduhu. Pored njega stajalo je još pet momaka. Noa i Roman su me pogledali oštro, a zatim ušli u biblioteku klimajući glavom. Prišao sam laganim korakom sa knedlom u grlu.
"Predavanje je bilo naporno, složićeš se?"
"Zavisi, ako imaš nešto da ti drži pažnju ne bude toliko loše." Ili nekoga, izgovorio sam u sebi.
Luciano se nasmejao.
"Da te upoznam sa ostatkom intelektualnog sklopa..."
Pogledao je u momka kose boje meda koji je stajao naslonjen na zid. Nosio je satensku košulju i veliku knjigu filozofije pod rukom.
"Kameron Irvin." Pružio mi je svoju ruku koju sam radi primio. Bila je topla i pomalo koštunjava.
"Malik Vatson." Momak kratko podšišane kose i svetlih, skoro sivih očiju samo me je odmerio, a zatim vratio svoju pažnju na crnokosu devojku sa kojom je pričao. Osmehnuo sam se i pogledao u Luciana koji je prevrnuo očima. Rukom mi je pokazao na momka koji je pokušavao očistiti ruke od uglja.
"Dorian Smit. Drago mi je." Pružio mi je svoju ruku i iskreno se osmehnuo.
"Ti si brucoš zar ne?" Upitao me je hitro. Klimnuo sam glavom.
"Luciano, onda više nisi najmlađi član."
"On u svakom slučaju još uvek nije član."
Okrenuo sam se kada sam začuo dubok zajedljiv glas. Visok, tamnoput momak prišao je svima i pozdravio se, a zatim je došao do mene.
"Silas Abot, a ti si sigurno Nikolaj Vasiljev. Čuli smo mnogo toga o tebi." Trnci su prošli niz moje telo.
"Član čega?" Upitao sam zbunjeno.
"Kasnije ćemo o tome. " Luciano mi je rekao mirnim glasom.
"Alarik Bišop." Momak u odelu mi je prišao i pružio mi ruku. Mislio sam da će pustiti stisak, ali umesto toga pogled je sa mojih očiju usmerio ka mojoj ruci i zagledao se u moj prsten.
"Vasiljev. Nismo pogrešili, zar ne?"
Stajao sam zbunjen, mada ne i iznenađen.
"Krenuo sa biblioteci? Imaš nameru da učiš?"
"Zapravo imao sam."
"Odlično, ja takođe imam neke radove da završim, a ovaj jebeni ugalj za crtanje mi opasno smeta."
Dorijan je govorio dok je i dalje pokušao skinuti crne fleke sa kože.
"Želiš li na večeru sa nama, u devet sati?"
"Imao sam neke plan..."
"Znam da sam to rekao da zvuči kao pitanje, ali mislim na to kao na obavezu." Kameron me je presekao.
"U redu, izgleda da nema izbora."
"Dakle u devet." Okrenuli su leđa dok je Luciano išao unazad još uvek okrenut ka meni i smeškao se. Ostao sam zatečen još lar sekundi gledajući za njima. Tada sam začuo ubrzane korake, skoro kao da je neko trčao. Zatim sam osetio dobro poznati miris od sinoć. Pored mene je proletela Irina zakačivši me laktom. Mahinalno se okrenula i podigla ruku u znak izvinjenja.
"Tupani jedni, sačekajte me!" Zaletela se ka šestorci i uletela Silasu u zagrljaj. Obrisao sam kapljicu znoja sa čela i protrljao oci dok sam išao ka biblioteci. Cim sam krocio u nju, osetio sam miris stare hartije i kafe koju su studenti neumorno ispijali. To me je smirilo. U tišini sam seo pored Noe i Romana koji su me nestrpljivo čekali. Polako sam složio knjige na sto dok sam osećao njihove poglede na meni. Mali smešak oslikao sa na mom licu.
"I?"
"Pozvali su me na večeru."
"Dođavola Nik. Sigurno žele da budeš član grupe."
"Da, i meni se tako čini."
"Gledaj to sa vedrije strane, imaćeš mnogo povlastica, a možda i nisu toliko arogantni kao što se čine." Roman me ne tešio svojim pogledom.
"Imam neki čudan osećaj. Kao da su već ušli u svaku poru mog postojanja."
"Takvi su, zastraše te na trenutak. Pametan si, izdržaćeš među čoporom"
Osmehnuo sam se i vratio svoj pogled na rismko pravo ispred mene. Biće ovo dugo popodne. Dugo smo bili u tišini listanja stranica debelih knjiga dok lapme u biblioteci nisu počele da se pale. Glasno smo zatvorili svoje knjige na što smo dobili par ukorljivih pogleda. Išetali smo iz biblioteka ćaskajući o hrani u menzi, upitnoj čistoći soba i težini vazduha nove sredine. Romanu je falio miris soli na grčkim ostvima, Noi je falila francuska hrana, a meni oštar ruski vazduh koji reže pluća. Svi smo pomalo patili za domovinom bez patetike i preveuličanog patriotizma. Pozdravili smo se na hodnjiku i ušli u svoje sobe. Pusti sam vrelu vodu u tušu i skidao sav umor sa svoje kože koji me je stigao tog dana. Bilo je vreme da krenem sa planom sa kojim sam došao ovde. Polako sam prešao rukom preko zadebljale koze na svojim ledjima. Ožiljke nisam mogao ukloniti vodom niti bilo čime drugim. Kao ni sećanja. Nisam mogao oterati senke koje su hodale korak ispred i iza mene. Naslonio sam čelo na hladne pločice zida. Duboko sam disao i terao scene prošlosti iz svoje glave. Mali, nejaki ja hteo je da bude izlečen i zaštićen, međutim nisam mu mogao dopustiti to, ne bez osvete.