Budimo tajna

《35》

Njegove usne koje su bile naslonjene na njenu ključnu kost su počele da se pomeraju. Da ljube i grizu. Kada je osetila ponovan nalet energije, pogledao ju je. Bila je raščupana od njegovih ruku i zadihana. Bila mu je prelepa.
-Obećao sam ti istraživanje mog tela, a to ne možeš ovde da uradiš kako treba.-Vratio ju je na suvozačevo sedište. Pošto joj je podigao haljinu do struka samo ju je nespretno spustila.
-Mislim da si u pravu.-Nasmejao joj se, a onda ponovo izašao na put.
-I dalje ruke od mene, da ne bi morali opet da stajemo.-Naredila mu je udaljivši se skroz do prozora.
-Znaš da mogu i sad da te dohvatim, zar ne?
-Pravi se da ne možeš.-Nasmejali su se, a onda je prebacila pogled kroz prozor. Svakako je bolja opcija od pogleda na njega. Dovoljno je što ga gleda kada mora, previše bi joj bilo i sad.
-Smeta li ti da otvorim prozor?-Odmahnuo je glavom. Nije mislio da će ga otvoriti do kraja, ali svakako mu nije smetalo. Kada je video kako se naslonila skroz uz otvoren prozor i kako zamišljeno gleda kroz njega, dopala mu se još više nego u krevetu. Nije znao da je to uopšte moguće. Sve ono što oseća prema njoj u vezi strasti i požude, nije osećao nikad do sad. Mislio je da ne može više od toga osetiti, ali izgleda da može. Mnogo je jači ovaj prizor nje u uživanju povetarca, nego bilo koje druge devojke ispod njega.
Stegao je vilicu ubrzavši brzinu automobila. Osetila je još jači vetar na svom licu. Nasmešila se dok ju je on neumorno posmatrao kad god je mogao da skrene pogled sa puta.
Prepoznala je njegovu zgradu kada su joj se približili. Nije krenuo ka parkingu koji je bio nedaleko od ulaza u zgradu, već se spustio u garažu. Na ulazu u nju su bila ogromna garažna vrata.
Kada su malo prišli vratima, počela su da se otvaraju.
-Nemaju nikakav ključ?
-Imaju senzor. Svim stanodavcima iz zgrade su skenirane tablice auta. Senzor ih očita i vrata se otvore.-Klimnula je glavom. Prisetila je sebe da je došla u najluksuznije naselje i da je normlano što to nikad pre nije videla.
Izašli su iz auta. Krenuo je ka nekakvim vratima, pa je i ona za njim.
Iz garaže su ušli u prizemlje zgrade. Baš tamo gde je onaj čovek svaki put sačekao i odveo do lifta.
Dilan je pošao ka njemu. Čim ga je ugledao, čovek mu se ljubazno obratio.
-Gospodjica i ja ćemo biti u stanu. Naručio bih kafu za jedno sat, dva. Onu standardnu.
-U redu, gospodine. Treba li vam još nešto?
-Ne. Prijatan dan.-Primetila je da je sa ovim čovekom mnogo lepše postupio nego sa doktorkom u bolnici. Nadala se da inače postupa ovako ljubazno, a ne onako bahato. Mada, kada joj je rekao šta je žena radila unutra opravdala je Dilanovo ponašanje.
Ušli su u lift. Čim su ušli Dilan je pritisnuo broj 34. Najveći broj na tabli.
Zavukao je svoju ruku oko njenog struka privlačeći je sebi. Nije je ljubio, nije je dodirivao usnama. Samo ju je gledao. Sitnu, nisku i krhku. Zagledao joj se u oči videći strah. Isti onaj koji on ima. Onda mu je bilo lakše. Znao je da se ne boji samo on, samo njegovo srce.
Lift se otvorio, a ona je ponovo izjurila iz njega. Prvi put je on pobegao nakon nežnog hira, sada je ona.
Sačekala ga je kraj ulaznih vrata kako bi otključao stan.
Zazvonio mu je telefon.
-Udji unutra, slobodno.-Klimnula je glavom shvativši da će poziv završiti u hodniku. Ona je ušla, te se izula.
Ostavila je torbicu na isto mesto kao i obično, a onda odmah odšetala ka ogormnom prozoru.
Nikad nije nešto preterano zagledala njegov stan. Znala je da je velik, skup i lep. Sada je primetila kako nema nikakvih slika iz njegovog privatnog života. Ima samo umetničke slike prirode, ili nekih čudnih šara. Svakako lepih.
Slike su bile ogormne, jer su zidovi bili ogormni. Ceo stan je bio suviše velik za jednu osobu.
Shvatila je da ima i vrata za terasu koja nije preterano dugačka, ali je dosta široka. Na njoj ima i pletena ljuljaška, kao i dve vanjske fotelje.
Jedina mana je bila što je stan bio jezivo u visini, a ograda terase je takodje bila od stakla.
Ima li nešto u ovom stanu što je okruženo čvrstim zidom sa svih strana?
Jedva je skupila snage da izadje na terasu. Noge su joj se odsekle kada je pogledala ka ulicama grada. Naježila se od povetarca i tog čudnog osećaja. Bezbedan si, a plašiš se. Znaš da nećeš pasti, a imaš osećaj kao da si na ivici smrti. Jednom rečju, prelepo. Uživala je i pored klecanja kolena. Osmeh na njenom licu je to mogao da dokaže.
-Lepo je.-Začula je smiren glas iza nje. Klimnula je glavom ne skrećući pogled.
Osetila je kako je izašao na terasu i stao iza nje. Sada nije bila sigurna ježi li se zbog povetarca koji joj raznosi haljinu i kosu, ili zbog osećaja koji je prožima iza nje.
-Vraćam se na treninge od sutra.-Okrenula se ka njemu izazovno ga pogledavši.
-To je lepo čuti, ipak si opao dosta u mišićnoj masi.-Glasno se nasmejao.
-To je nemoguće. Imam plan treninga i dok sam na poštedi.-Nasmejala se.
-Nešto se i ne vidi. Iskrena da budem, uopšte se ne vidi.-Približio joj se za još jedan mali korak. Sada je već polako gubila mogućnost da ga provocira, jer se zagledala u njegove dugačke prste koji su lagano počeli da svlače belu majicu sa njega.
-To reci kada završiš sa istraživanjem mog tela. Sećaš se da sam ti to obećao?-Svukao je majicu i bacio je u stan. Primetila je kako mu se koža naježila od vetra koji mu je prostrujao po goloj koži.
-Volim što ispunjavaš obećanja.-Prišla mu je, počevši da mu šara noktima po grudima. Ljubila mu je svaki kutak tela po kojem je prešla prstima. Ugrizla je svaki milimetar grudnog koša, pa ključne kosti, sve dok nije prešla na vrat i došla do usana. Onda je nije puštao iz ruku. Stegao je uz sebe čineći da ona zaboravi da su na terasi, na ogormnoj visini i blizu ograde. Zaboravila je sve. Zaboravila je ko su i šta su. Znala je samo šta želi od njega i šta on želi od nje. To joj je bilo dovoljno da ga zaskoči i obavije noge oko njegovog struka.
Ispitala mu je čitavo telo, ispitala mu je svaku krivinu na telu. Svaki mišić je željno imala u ustima i grickala. Bio je opsednut njenim dodirima. Bio je opsednut njom. Bio je opsednut njom na prozoru auta isto koliko i ovom Avom koja je željna njega. Sijali su od uzbudjenja. Oči od strasti, tela od znoja, a srca od uzbudjenja. Zadovoljavali su se na terasi, na kauču, krevetu i na kraju u kupatilu ispod led ledene vode.
-Treba mi vazduha.-Izustila je jedva čujno. Jedva je stajala na nogama dok su mirno čamili ispod mlaza vode. Smirivali su disanje, poboljšavali su cirkulaciju u telu.
-Treba ti dobra kafa.-Namignuo joj je izašavši iz mlaza. Nije prestajala da ga posmatra dok je obavijao peškir oko struka. Drugim je protrljao kosu, pa ga stavio oko vrata. Pogledao ju je pre nego što će izaći, odmeravajući je.
-Izgledaš jebeno.-Prostreljala ga je pogledom, a on je izašao iz kupatila.
Nije se zadržavala još dugo zaista željna te kafe.
Obrisala je telo peškirom, a onda vezala isti oko nagog tela. Čim je izašla iz kupatila u sobu, primetila je mračno nebo napolju. Očigledno su dugo bili zauzeti jedno drugim, jer je napolju odavno bio mrak.
-Jel stigla kafa?-Pokazao je na pult. Vadio je nešto iz frižidera i sipao u ogormnu, staklenu času. Kada joj se okrenuo licem u lice, videla je da je to onaj ledeni čaj.
-Uvek ga imaš spremnog?
-Napravim ga ujutru čim se probudim. Imam ga za ceo dan.
-Piješ li išta sem toga?
-Vodu i konjak, ali isključivo u izabranim trenucima.-Perverzno joj se osmehnuo preko pulta. Bože. Bio je udaljen od nje metar i nešto, a imala je osećaj kao da je suzbijen uz nju.
Spustila je pogled sa njega osećajući čudnu struju u svojim grudima. Primetio je to, pa je odlučio da skrene temu sa njih. Da je prebaci na nju.
-Kako je sa fakultetom?-Otpila je gutljaj kafe. Bila je po njenom ukusu.
-Odlično, za sada. Ostao mi je još diplomski.-Nasmejao se.
-Znači uskoro ćeš biti doktorka?
-Pa ne baš uskoro, ali jednog dana.
-Na koji smer ćeš da odeš? Nadam se ne za fizioterapeuta. Ne bih voleo da ti se nekad nadjem u rukama.-Coknula je.
-E pa, na tvoju žalost, idem u hirurgiju.-Izbečio je oči.
-Video sam od samog početka da nisi normalna, ali baš ovoliko....-Glasno se nasmejala. Otpili su još nekoliko gutljaja svojih pića.
-Hoćeš li biti spreman do Svetskog prvenstva?-Aludirala je na povredu koju je imao.
-Za utakmice sigurno hoću. Već sam skoro spreman. Mada, ne znam hoću li moći osvojiti nagradu za najboljeg igrača vaterpola.-Zamišljeno je rekao, gledajući u čaj koji je mućkao u čaši.
-Mislim da sad nije ni važno hoćeš li dobiti tu nagradu.-Zbunjeno ju je pogledao.
-Dilane, imao si ozbiljnu povredu. Ti sam znaš koliko je bila ozbiljna, išao si na DIF. Uspeo si da se oporaviš u rekordnom periodu, a plus si imao te treninge o kojima si pričao. Sada je, čini mi se, najvažnije da se vratiš u vodu. To ti je za sada najbitniji uspeh.-Uzdržano je kontrolisao svoj smešak na licu. Svidelo mu se što po prvi put priča sa osobom koja ga ne gleda kao trofej i porcelanasku lutku. Svidelo mu se što ista ta osoba ne skače za njegovim uspehom, već je realna.
-Svakako ću biti najbolji. Zahvaljujući tebi, imam savršenu kondiciju.-Ostavio je času na pult, pa ga zaobišao. Nasrnuo je na nju ponovo, sklanjajući joj kafu sa strane.
-O jebote!-Izustila je kada ju je zgrabio za dupe i stegao. Ponovo mu se prepustila, po ko zna koji put. Koji god da je, sigurno nije ni poslednji. Bar su se nadali...

-Već je kasno. Morala bih da krenem.-Protegla se na krevetu. Nije imala volju da ustane sa ove mekoće, ali je morala.
-Odvešću te ja. Ipak sam te dovukao ovamo nenajavljeno.
-Dilane, svaki moj dolazak kod tebe je bio neplaniran. Uostalom, auto mi je na parkingu kod bolnice. Taksijem ću do tamo.-Krenula je da ustaje umotana u čaršav. Odmah za njom je krenuo i on.
-Gde ćeš ti?-Zbunjeno je gledala kako oblači trenerku koju je prvo dohvatio i majicu.
-Dovezao sam te ovde, vratiću te tamo. Bez prigovora. Ne umanjuj mi muškost.-Nasmejala se ne mareći na strah da će ih neko videti.
-Mislila sam da ti je jedina muškost u boksericama.-Prišao joj je liznuvši joj usne.
-Hoćeš li da proveriš tu u gaćama, možda je nisi dobro poručila?-Zarumenela se, te spustila pogled.
-Mislim da sam je dosta za danas odmeravala i ispitivala.-Nasmejao se njenoj postidjensoti, a zatim izašao iz sobe. Dao joj je prostora da se obuče.
Čim je navukla donji veš i haljinu na sebe, pogledala se u ogledalo. Raščešljala je malo kosu sa prstima, a zatim izašla iz sobe.
-Da li deluje kao da sam nešto loše radila?-Skeptično ju je pogledao.
-Seks je loša stvar?
-Samo seks sa tobom.-Provocirala ga je. Cinično se nasmejao, a ona je odmah otrčala do ulaznih vrata, znajući da će je u suprotnom spopasti.
-Ovaj put si se izvukla.-Gundjao je dok su išli ka liftu.
-Stvarno? Čudi me.
-Nemoj da se navikavaš.
Uskoro su sišli na prizemlje.
-Gospodine Dilane, da li je kafa bila u redu?-Upitao ga je isti onaj čovek od danas i proteklih nekoliko dana.
-To pitajte nju.-Pokazao je na Avu. Ona je ljubazno klimnula glavom.
-Bila je divna. Hvala vam.
-Hvala vama.
Udaljili su se od njega, pošavši ka garaži.
-Zar on nema slobodno vreme? Svaki put kad sam dolazila, bio je tu.
-Ima. Jednu celu nedelju radi on, drugu radi drugi čovek. Tako da je svake druge nedelje slobodan.
-Nije to loše.
-Nije, ali ima svakakvih stanara ovde. Vrte ga jadnog kako stignu. Ne traže svi samo kafu.-Shvatila je da je u pravu. Nije uopšte lako raditi sa ljudima. Pogotovo ne onima koji se smatraju uzvišenim, a bila je sigurna da u ovoj zgradi ima takvih.
Vožnja im je prošla mirno. Ava je bila naslonjena na otvorenom prozoru, mrseći kosu još više. Dilan je piljio u put ispred sebe, a povremeno je bacao pogled na Avu. Posmatrao je kako uživa u tom povetarcu. Kako se hrani tim mirom i nemirom, a on se hranio njom. Plašio se toga. Užasno. Ne sme to sebi da dozvoli. Ne sme posle svega.
-Trebao si da se parkiraš na nekom zavučenom parkingu.-Prokomentarisala je kada je ušao autom na bolnički parking.
-Ava, ne jure me novinari baš svaki minut života.-Nasmejao joj se kao smirujući lek.
Uzvratila mu je osmeh. Parkirao se na jedno od mnogo praznih mesta. Parking je skoro bio prazan, jer je bilo kasno. Oko jedanaest uveče.
Čim je prošla pogledom po parkingu, tražeći svoj auto, zamrzla se. Osetila je neocekivanu hladnoću u telu.
-Dobro si, Ava? Bleda si.-Nije mogla da se skoncentriše na njegovo pitanje. Nije imala snage da odgovori na njega.
Ispratio je njen pogled i ugledao muškarca na parkingu. Piljila je u njega zasigurno.
-Ava?-Otvorila je vrata auta.
-Vidimo se, Dilane.-Nije sačekala da odgovori, samo je izašla iz auta i zatvorila vrata odmah za sobom.
Nije se obazirala na Dilana. Nije se obazirala da li je otišao ili je gleda, prosto je sada posmatrala Džeka. Naslonjen na njen auto i zamišljen joj je delovao drugačije. Opušteno. Bez briga i teških misli. O njene misli su sada bile i suviše teške. Preteške. Zagušljive.
-Ava! Znao sam da je tvoj auto.-Osmehnuo joj se široko. Samo je prišla autu, držeći rastojanje izmedju njih. Pokušala je da prikrije uzbudjenost u grudima. Pokušala je da prikrije tu žarku želju da ga zagrli. Uspela je da prikrije sve što je htela, sem straha. Straha da ne poklekne.
-Zašto si ovde?-Upitala ga je.
-Bio sam sa bratom u restoranu iza bolnice. Kad sam se vraćao video sam tvoj auto.-To je rekao kao da je čitavo objašnjenje. Nije bilo. Za nju, nije. Zašto je, dovraga, stajao tu i čekao je? Zašto joj ne dopušta da ga zaboravi?
-I? Zašto nisi otišao kući?-Uspaničio se.
-Želeo sam da te vidim. Jako.
-Ja tebe ne želim.-Počeo je da joj prilazi.
-Džek! Nemoj. Nije u redu da ovo radiš nakon onoga. Ne misliš tako?-Skrenuo je pogled sa nje na trenutak, a onda vratio zenice na njene.
-Ne mislim, jer je to bila greška.-Prišla mu je za još jedan korak. Unela mu se u lice željna da je dobro čuje, ali ipak da ne čuje njenu slabost u glasu.
-Još veća greška bi bila da ti oprostim.-Udaljila se ponovo. Gledao ju je. Gledala ga je. Treperela je iznutra. Davila se. Gušila. Volela je. Možda ne istinski, možda ne za ceo život, ali je volela. Onako kako je ona umela. Da je umela bolje, volela bi bolje.
-Žalim što smo došli do ovoga.-Izustila je.
-Nemoj da žališ. Možemo sve da popravimo.-Počeo je da joj se približava. Uhvatio je za ramena i sa osmehom pričao. Bolnim osmehom. Bolelo ga je. I nju je. Neka ga je bolelo, ali nju je zbog njegovog bola još više bolelo. Da nije žalio bilo bi joj lakše da ga prevazidje. Bar je tako mislila.
-Daj mi šansu da sve ispravim. Molim te. Ava, znam da......-Počeo je da je grli. Da joj prinosi njegov miris. Osetila je peckanje u očima. Osetila je prigušen jecaj u grudima. Sve je to morala da zadrži u sebi.