Parfem od Vanile

2. poglavlje

Paola je stajala kraj prozora zagledana na ulicu. Spremala se oluja. Videla je da se grane stabala povijaju na vetru, a krupne kapi kiše tukle su po staklu. Zavaljena na sofi, Ana je posmatrala spakovane kostime, po koje će doći neko iz pozorišta.

- Do kad će padati? - iako je u sobi bilo toplo, Paola se stresla. -  Danima je ovako.

- Mene ovo vreme uspavljuje - uzvratila je Ana.

- Kako sam mogla zaboraviti tašnu u bolnici? - prebacivala je Paola sebi. - Po ovom nevremenu moram otići po nju.

- Sačekaj malo, možda će kiša prestati. Uostalom, uzmi moj automobil.

- Da me nije iznervirao onaj naduvenko, to mi se ne bi dogodilo. Jedva sam čekala da ti previju nogu, pa da podemo kući.

-  Kako tvoje stopalo?

- Dobro, ali mi je jedan nokat poplaveo - okrenula se od prozora i pošla je u kuhinju.

Sitna i krhke građe, u prevelikoj flanelskoj košulji i vrećastim pantalonama više je podsećala na devojčurka nego na odraslu ženu. Uvek je nosila udobnu odeću.

- Da li si dobila odgovore na mejlove koje si poslala? Pouzdano znam da je nacionalnom pozorištu potreban takav poznavalac stilova odevanja u različitim razdobljima. Mislim da niko ne zna više od tebe o scenskom kostimu. Tvoji su mi crteži mnogo pomogli da ono što sam sašila bude autentično.

- Ali tvoja preciznost od svakog kostima napravi malo umetničko delo.

- Dobar smo tandem. Da li ti je neko odgovorio?

-Nije.

- Osim osnovnih, ličnih podataka, jesi li naglasila gde si radila i šta si postigla?

- Da, uvek napišem sve, ali čini se da to nije presudno - zaključila je.

U svojoj kratkoj biografiji napisala je ono što je smatrala potrebnim. Koji je fakultet završila, kojom ocenom, navela je sve profesionalne uspehe i nagrade koje je osvojila u Lisabonu. Ali nije spomenula tragediju koju je pre živela tokom studija, kao ni tugu koja ju je ophrvala kad je ostala bez majke, a zatim i bez oca u roku od dve godine. Zato je otišla iz grada, da je ne bi sve podsećalo na gubitak roditelja. Prodala je porodičnu kuću i otisnula se u nepoznato. Uspomene su nagrnule i ona je uzdahnula. Pristavila je čajnik na šporet pogledavši tanjir pun vanilica. Po čitavom stanu širio se prijatan miris. I Ana i ona znale su da će im poslastice ulepšati dan. Napunila je šolje čajem, pa je ponela tanjir s kolačima u dnevnu sobu.

- Vreme je za užinu - spustila je tacnu na stočić kraj sofe.

- Zašto si sumorna? - upitala ju je drugarica. - Kvalifikacije su ti takve da će uskoro pljuštati ponude za posao. Malo je njih postiglo ono što si ti.

- I kakva korist od toga? - snuždeno je rekla Paola. - Žrtvovala sam se, radila kao konj, rizikovala... Pa da li je u redu što sam ovako završila?

- Stvarnost je iluzija. Ako promeniš ugao gledanja, promeni ćeš i stvarnost.

- Teško da mogu bilo šta promeniti. Nisam zadovoljna ni sobom ni životom.

- Najvažnije je zavoleti sebe- podsetila ju je Ana - ali ne narcisoidno, već bezuslovno.

- Ne znam jesam li sad sposobna za bilo šta. Budućnost mi je toliko neizvesna da se ne mogu opustiti.

- Draga moja, budućnost je niz mogućnosti. U svakom trenu menjamo je mislima, odlukama, delima - Ana, žena gvozdene volje i nepresušnog optimizma, nije do pustila da njena prijateljica bude malodušna i depresivna.