U ime odreda

Prolog

Osmotrio sam tamnu stranu ulice ispod moje kancelarije. Prekrstio sam ruke poput nekog mehanizma odbrane, i pokušavao da se fokusiram na posao, ali sve o čemu sam mislio bila je nervoza oko sutrašnjeg dana. Tapkao sam u mestu cipelom, i osećao sam kako prolaze minuti. Nisam se smiravao,a to je bilo potrebno da budem sada. Moje prvo javno predstavljanje, koje doživljavam kao adolescentna devojčica u američkim filmovima kada ima javni nastup pred celom srednjom školom. Kancelarijski drveni sat koji sam ja konstruisao za svoj maturski rad, odzvanjao je tačno ponoć. 
Interesantno  je kako sam oduvek voleo tehniku, arhitekturu, oblikovanje predmeta. A ipak, eto me ovde...od sutra na vrhu najjače stranke Rusije sa samo dvadeset i osam godina. Mimo moje mame, labilnog zdravlja, politika mi je bila u genima, i uvek sam osećao da ona i jeste moj put. 
Pogledao sam zidni sat. Da li sam pogrešio? 

-Arsene.-čuo sam kucanje sa druge strane vrata i Dominika svojim hrapavim promuklim glasom. Dominik je bio stranac, preciznije Hrvat koji je odrastao u Rusiji. Moje omiljena zamisao je da  nikada neću pogrešiti sa strancima kada ih zapošljavam. Stranci vide neke stvari na drugačiji način, može se mnogo naučiti od njih, i razne političke stvari dokazale su da će stranci koje zaposliš manje da te izdaju nego sopstveni  narod. S obzirom da sam bio na početku, morao sam pažljivo da biram ljude kako se moja igra ne bi brzo završila.
-Uđi.- rekao sam samouvereno na šta je on ušao i pogledao me začuđeno. Tek tada sam shvatio da je u sobi mrkli mrak, i da možda izgledam jezivo. Upalio sam lampu i blago mu se nasmejao. -Odmarao sam oči.- 
-Da pozovem vozača? Katarina Vas čeka.-namrštio sam se i ponovo pogledao na sat. 
Bezveze. Rođendan njene kume. 
-Da..naravno.-zastao sam zbunjen razmišljajući zašto me Katarina čeka- Ne zovite vozača, ali  javite joj da ću stići tamo za pola sata.- nervozno sam izvukao iz ormara tri odela i pokušavao pod svetlošću sobe da izanaliziram boje. 
Dominik je i dalje stajao na vratima i gledao me. Dalmatinci su, po mojim proračunima, važili za lagane ljude, malo pederaste po opisima nekog bog zna kakvog foruma, ali nisam očekivao da ovoliko zabadaju nos gde im nije mesto. 
-Da li Vam treba još nešto?- verovatno je bio šokiran time što imam odela u kancelariji u ormaru koji je služio za fascikle...ali obični ljudi nikada neće razumeti političare.  
-Ne. Ustvari da. Nađi mi cveće i neki komad nakita. Darina voli srebro.- ako me bude pitao gde da nađe srebro u pola noći, otpustiću ga. Nalazimo se u Moskvi. 
Četrdeset pet minuta kasnije popravljao sam kragnu u autu, na semaforu dok se Dominik vozio pored. 
-Je l' Vi uvek ovako vozite? Umesto Vaših vozača i telohranitelja?- Dominiku je bio prvi radni dan. 
-Kada sam umoran ne. Volim vožnju zato što nema prostora za preterana razmišljanja. Ukopčaćeš već...ja nisam klasična javna ličnost još uvek. Ja sam čovek iz naroda...volim i ja nešto korisno da radim, ostalo su protokoli.- pokušavao sam da mu se nasmejem ali samo je prevrnuo očima. Skrenuo sam pogled nazad na put i prošao kroz semafor. Dalmatinci su baš tvrdi ljudi očigledno. Odakle je on ono beše? Neko ostrvo? 

-Baviš li se pravljenjem maslinovog ulja Dominiče?- upitao sam trudeći se da razbijem neprijatnu tišinu. Gledao me je kao da gleda vanzemaljca. 
-Ne.- 

Vožnja od petnaest minuta bila je prava patnja s obzirom da moj prvi telohranitelj nije voleo da priča. Možda samo nije znao dobro ruski. Probaću sledeći put na engleskom.  
Zakopčao sam sako i zgrabio buket cveća iz gepeka i kesicu s poklonom i pogledao se poslednji put u staklu gepeka pre nego što sam ušao na vrata vrta u kojem se odvijala zabava. 
Dorina je bila Katarinina i moja kuma na venčanju, i Katarinina najbolja drugarica još od srednje škole. 
Završila je nedavno medicinu, i naslediće, pretpostavljam, očevu specijalizaciju plastične hirurgije. Katarina i ona su se često viđale, ja sam nažalost slabije održavao kontakt s njima, kao i sa ostalim ljudima iz srednje škole i sa fakulteta. Šteta. 
Ali nisam imao vremena za sve to, fokusirao sam se samo na posao. Jedina veza sa svojim životom pre Liberalne stranke bila je Katarina. Moja prva i poslednja ljubav. Veza koja traje od početka srednje škole, i koja je oduvek izgledala savršeno. 
Nežno sam se nasmejao i skupio usne na njeno streljanje pogledom na moje kašnjenje od 3 sata. 
-Srećan rođendan Darina.- rekao sam ljupko i zagrlio je poljubivši je u obraz. Predao sam joj poklon. Ona mi se zahvaljivala svojim zelenim okicama, naglašenih jagodica i napumpanih jagodica. Ljudi iz srednje škole koje nisam video skoro, zviždali su zbog mog prisustva i dobacivali "Gospodin savršeni se spustio na zemlju" , i "Jesu li već počele mutne radnje?". 
Nasmejao sam se gomili koji su sedeli za velikim stolom. 
-Biće svega gospodo, polako.- Darina se izmakla u stranu i prošao sam do dela stola gde je bila Katarina. Uzeo sam joj ruku nežno i napipao zlatnu burmu na njenoj ruci. Ja nisam nosio burmu jer me je žuljala.
-Zdravo lepoto. Žao mi je što kasnim.- njene crne oči nisu bile oduševljene ali ovlaš se nasmejala. 
-Sedi.- skrenula je pogled, što sam i učinio. Sedeo sam slušajući neko vreme ponavljanje priča iz srednje škole i prepričavanje uspomena. Na jedno uho sam to slušao, ali sam paralelno razmišljao o sutrašnjem govoru koji treba da održim. Držao sam govore stotinu puta, ali ne ispred stranke. Prvi put sam u opticaju za odbornika. 
-Arsene, sećaš li se kako smo ti podvalili zelenu farbu za kosu na onom govoru za volontiranje za bolesnu decu?- obratio mi se Tomislav Borec. Ne znam njegovo poreklo ali po imenu i prezimenu, rekao bih da nije Rus. On je bio onaj popularni lik u elitnom odeljenju, predvodnik šaljivdžija i verovatno najpoželjniji među muškarcima. Poenta cele priče je da smo išli na volontiranje u ustanovu dece koja su bila dugo na onkologiji. Odigrali su određeni ljudi predstavu, ja sam vodio program i organizaciju i pričao sve najlepše o našoj gimnaziji. Takođe, to volontiranje mi se bodovalo kasnije za završne ocene, i fakultet političkih nauka je uvek voleo studente koji su imali javne nastupe i išli na javna dešavanja. 
Tomislav mi je za vreme našeg boravka u hotelu u šampon pred predstavu sipao zelenu boju u šampon. Kako nisam imao vremena da operem kosu, obrijao sam glavu na licu mesta. 
Moje najružnije izdanje, ali pokupio sam simpatije negovateljica koje su čuvale tu decu, kao i same dece jer su to videli kao gest solidarnosti. 
Koliko god da to nije bilo ni novinarsko ni političko dešavanje, igra sa tom decom bila je jedna od većih utisaka na srednju školu. Znao sam sa decom, a znao sam i sa ljudima. Ali tada sam prvi put osetio da deca znaju i sa mnom, i našao uživanje u tome da nabacim osmehom detetu koje ima samo prenesenu nadu od svojih roditelja.Detetu kojem je detinjstvo uništeno u bolesti. 
-Naravno, izgeldao sam kao džoker.-osmehnuo sam se. Nije bilo potrebe za prozivkama ni tada, ne verujem zašto bi sada. 
-A nekoliko trenutaka kasnije kao zatvorenik...mislim da je Katarina tek tada primetila da imaš klempave uši.- svi su se kikotali za stolom. Pogledao sam u Katarinu kojoj je bilo neprijatno. Dodirnuo sam joj ruku i poljubio je u obraz. 
-Izgleda da je to ipak nije sprečilo da se uda za mene. Zar ne? Kad smo već kod toga...ti si se skrasio? Neka sekretarica na poslu?- bio je novinar, koji je pre dvadeset dana dobio obaveštenje da mora da da ostavku kroz dva meseca. Ženu nije imao...ostavila ga je verenica i od tada posećuje javne kuće. 
Tužno je kako se slabiji uvek kače sa jačima. Posle pola sata sedenja i vrtenja po sećanju, prispavalo mi se, i izgubio sam i ono malo nostalgije za srednjom školom koju sam posedovao. 
-Moram da idem draga, imam onaj govor sutra, ali ti ostani koliko želiš.-rekao sam tiho i poljubio je u obraz. 
-Nećeš ni tortu da sačekaš?- upitala je namrštena. Bilo je već dva ujutru. Zašto ljudi sa dvadeset pet godina mogu da ostaju ovako dugo budni uopšte? 
-Žao mi je..znaš koliko mi je ovo važno.-skupio sam usne i skrenuo pogled na Darinu. -Darina.- 
I pozdravili smo se. 
Dominik me je  čekao kod kola. 
-Da otvaram vrata vozača ili suvozača? Ili zadnja?- 
-Gepek?- osmehnuo sam se. Možda voli ironiju, pomislio sam dok sam ulazio sam na vozačeva vrata. Seo je na suvozačeva vrata i podigao sve prozore. 
-Znaš Dominik, nikada se nisam osećao življe u životu!- rekao sam uzbuđeo dok sam davao gas po autoputu za drugi kraj Moskve. -Sutra ću održati jedan govor ispred cele stranke, i očekujem da se visoko kotiram posle toga. Moj autfit će porediti sa jednim jako otmenim autfitom koji je nosio moj deka pre pedeset godina dok je bio ministar unutrašnjih poslova. Vrh stranke će uvideti moju šarmantnost i analiziraće mnoge ranije odluke koje su bile fantastične, i postaviće me na veće mesto.-kezio sam se -A jednog dana, biću predsednik. A Katarina moja prva dama. Za jedno desetak godina. Šta misliš o tome? Naravno, bićeš mi tada glavni lik u obezbeđenju.- osmehnuo sam se i pogledao ga. Standardna šokirana faca koja je ličila na Snejpa iz Hari Potera. Samo što je Dominik bio ćelav. 
-Koliko beše imate godina gospodine?- 
Smorio sam se i više nisam progovarao s njim do kraja vožnje.