U ime odreda

Poglavlje 2

Produženim koracima išao sam kroz hodnik štaba, pravog držanja i ravnog bezizražajnog pogleda.
Merkao sam krišom ko je stigao na posao i nagađao kakvu energiju šalje. Sve je opušteno ovog prolećnog jutra....
Ili ipak samo tako deluje. Energija ovog prostora kao i cele stranke oduvek je bila toksična, ali umeo sam da procenjujem poteze, samo još uvek nije došao potez koji bi trebalo ja da načinim. Strpljenje je majka uspeha.
-Načuo sam da je unuk Serjože Nikolajeviča talentovan govornik.- zastao sam na rubu svoje tek otvorene kancelarije skrivajući svoju detinju blentavost i nakostrešio obrve na priliku ispred sebe.
Muškarac duge crne kose, tena bleđeg i od samog snega.. A ipak...
Lice mu je bilo napuderisano i konturisano blagim bronzerom, njegova bela rolka i bele pantalone namerno su naglašavale njegov ten. Bronzer je bio tu samo da ne izgleda bolesno.
-Više volim kada mi se najave, pogotovo za ovako rane sate.-mrštio sam se. Nisam bio tačno siguran ko je dotični, a po njegovom zlatnom prstenu sa nekim fanatičnim pečatnikom, izgledao je ili kao aristokrata, ili kao da se za maskenbal  obukao kao aristokrata.
- Kako mogu da Vam pomognem gospodine? - upitao sam spuštajući torbu sa laptopom na fotelju. Bio sam nezainteresovan zbog njegovog nenajavljenog dolaska.
-U toku sam već neko vreme sa Vašim radom. Pročitao sam Vaše analize vezano za rudnike na istoku. Niko se nije nikada bavio time. Svaka čast.-trudio sam se da ne zvučim usplahireno i da ne vrišti iz mene kompleks "jedva sam čekao da me neko primeti". 
-Došli ste da mi kažete da Vam se dopao moj izveštaj koji se čitao na večernjim novostima?- odgovorio sam bezizražajno i nastavio da gledam u njega i trepkam. Ovaj čovek je možda jako bitan, a ja se postavljam nadmeno ka njemu, što može da bude opasno, ali bolje to nego da na njegovo šlihtanje odgorim usplahirenošću. 
-Vi nemate pojma ko sam ja, zar ne?- sranje. Nadao sam se da to ne primećuje. 
-Znam da ste neko dovoljno važan ili dovoljno slatkorečiv da Vas sekretarica pusti u moju kancelariju pre nego dođem. Kao i da ste ovde zato što Vam treba neka usluga, koju želite da razmenimo. Ispravite me ako grešim.- seo sam u fotelju na kraju kancelarije i skinuo sako. Otkopčao sam sat i odložio ga na stočić sa strane trudeći se da me ne  zanima preterano njegova pojava. 
-Znam celu istoriju tvoje porodice, kao i bogatstva koje blefirate vekovima.- pogledao sam ga oštro na njegov konačno ravan, a ne šlihtarski ton. 
-I šta ja imam od Vašeg saznanja?- 
-Ništa. Tebe ionako verovatno ne zanima istinsko bogatstvo, koliko te zanima moć upravljanja. Grešim li sada ja? Arsene. Po mami Kuzmine.- mrštio sam se. Prezime koje niko nije izgovarao godinama. Istina je da moja porodica po maminoj strani je pripadala nekada davno visokom plemstvu, ali da nikada  nisu bili istinski bogati u rangu ostalih aristokrata. Bili su samo ulizice tadašnje krune i uzimali mrvice....sve porodice visokog plemstva danas su igrači iz senke i drže određeni deo državnog sistema sa svojim dinastijama. Kuzmine  su sredili kada su Romanovi zaklani. Njihovim padom,  maminu porodicu su spustili na rang zemljoradnika, ono što su nekada davno i bili. Bogati smo, ali ne toliko da možemo da pariramo ostalima ili držimo bilo kakav monopol. O tome govori moja pozicija u ovom poslu, kao i dedina pozicija koji se takođe mučio da dođe na rang ministra unutrašnjih poslova. 
-Šta hoćete od mene? Gospodine.-rekao sam mršteći se. 
-Bio si u pravu. Usluga za uslugu.- iskezio se blistavim belim zubima.
-Predstavite se.- rekao sam ishireno, ali planirao sam da čujem neko mafijaško ime i da ga smesta izbacim iz kancelarije. 
-Mario Alekesejev Mitrovič.- ali moji planovi nisu išli kako treba. Ispred mene je sedeo najveći istorijski učenjak Rusije, a možda i Evrope. Do skoro rektor Moskovskog univerziteta, i suvlasnik većine fabrika u zemlji, što je nasledio od svojih aristokratskih predaka. Uključujući i rudnik dijamanata o kojem sam pisao.
Rudnik koji je imao potencijal da se razvije u dosta veći ako prekine izvoz na par godina kako bi cena na evropskom tržištu porasla, jer ostaviš bez najvećeg centra dijamanata na svetu, evropsko i svetsko tržište biće osiromašeno za trećinu. Dići će se cena, a do tada će rudnik da ulaže u nove mašine a kredite će da otkupi količinom dijamanata od trogodišnji zaliha.
Shvatio sam da gledam u jednu tačku i ne govorim ništa već nekoliko trenutaka.
-Žao mi je što ste za vreme mog studiranja putovali po Evropi. Čuo sam da ste bili inspiracije mnogim politikolozima, a ja cenim dobre govornike.- rekao sam pokušavajući da olabavim atmosferu.-Šta Vam treba? -
-Čitate li novine ovih dana?- osmehnuo se, bez da mi se zahvali, ali vraćao mi je moju aroganciju sa početka.
-Čitam novine svakog dana. To mi je posao.- rekao sam blago.
-Imao sam jedno dugo putovanje po Srbiji, radio sam na jednom zadatku.-progutao je knedlu, dok je mislima odlazio tamo. U siromašnu malu zemlju na Balkanu.-Ceo život sam posvetio nauci, svoje bogatstvo sam uložio najviše u istraživanja i učenost, želeo sam i da mi deca budu učenjaci. Da budu neko i nešto u svetu u kojem ne postoji visoko plemstvo.- pogledao me je -Moj sin od devetnaest godina kreće za par dana na vojnu akademiju. Odrekao se svoje imovine i poklonio je sestri, koja je glavna tema zabave zbog svoje burne i zavodnički naravi. Za Vanju je kasno, uvek će biti prostodušna.- duboko je udahnuo - Ali za Aleksandra ima nade. Ima devetnaest godina.-
Nisam bio tačno siguran šta ovaj čovek želi od mene. Aleksandar  Mariov Mitrovič. Da... Novine su pisale o momku koji se zaigrao vojnika posle vojne gimnazije, razdelio svoje posede po punoletstvu. Za par dana treba da položi zakletvu, a i dalje mu visi na vratu reputacija tatinog sina i ugovorenog braka sa tužnjikavom Katijom Stepanovič. Verili su se prošle godine odmah po punoletstvu ali siguran sam da je to sve bila predstava istog ovog čoveka.
-Šta hoćete da tražite od mene?-nakrivio sam glavu dok sam grabio dve čaše iz vitrine i naliva vodu u njih.
-Navedi ga da promeni mišljenje. Uzmi ga pod svoje. I daću ti titulu ministra koju pokažeš. Kada dođe pravi trenutak, otvoriću ti mogućnost i da budeš i nešto više od toga.- rekao je oštroumno. Izvio sam jednu obrvu.
-Gospodine Mario, ja sam analitičar, ne terapeut.- zastao sam -Kako to mislite "otvorićete mi mogućnost"?-i time sam načinio glupost jer se on nasmejao. Znao je da sam se upecao i da razmišljam o ponudi i da je on glavni u ovim pregovorima.
-Sve u svoje vreme. Navedi Aleksandra kroz četiri dana da se vrati da zadrži svoje posede i titulu. On će biti naslednik devet vila i celog lanca hotela. Nagovori ga da prekine sa hirovima superheroja.- izvadio je ljubičasti bobilni na preklop, zastarela generacija, i otvorio ga.
-Ministar unutrašnjih poslova? To si oduvek želeo zar ne?- upitao je znatiželjno.
-Kako biste to uradili? Trenutno je na tom mestu Karakulev.- udahnuo sam duboko.
-Jednim pozivom, drugim bih usadio ideju u uvo najbitnijem čoveku u našoj vladi. Kad on bude pomislio da je to njegova ideja a ne moja, postaviće te na to mesto. Svako će dobiti ono što želi.- duboko sam udahnuo.
-Bilo koje mesto? - upitao sam mršteći se i dalje -Jedino što treba da uradim je da nagovorim Aleksandra da zadrži svoje prezime i posede? -
-Da bilo koje... I druga bitna stvar, je da ne raskida veridbu sa lepom Katijom.-
-A Vojna akademija? - nakrivio sam glavu -svesni ste da ga nikada neću nagovoriti na to? On je već četiri godine u vojnoj gimnaziji i ispran mu je dovoljno mozak u ovom sistemu. Ja kao stranac ne mogu da ga nateram da promeni svoj način razmišljanja.-
-Neka vojna akademija ostane, ali želim da mu uđeš pod kožu. Želim da mu pokažeš ovaj svet i uključiš ga, ali prvo ovo. Ministar za mog sina nazad. Da li imamo dogovor? -
-Neka ostane izbor i dalje otvoren. Imao sam drugačije planove.- to je bila laž, koja mi je omogućila da se ceo ovaj plan ostvari, i da odigram sve sa tuđim kartama.
Rastali smo se petnaestak minuta kasnije posle njegovih istorijski priča koje su mi zapravo bile prijatne. Pričao je o istoriji naših porodica, vezanost njegove porodice za krunu i izdaju Kuzminovih nad Romanovima. Bio je fanatik i od glave do pete zaljubljen u nauku, i u moć istovremeno. Želi da ga neko nasledi, želi dete koje će se ponašati kao aristokrata u pravom smislu te reči. Šteta.
I dalje mi nije objasnio šta znači njegovo "Daću ti nešto više".
Rekao sam mu na rastanku da ću dati sve od sebe. Držao sam ruke u džepovima gledajući kapiju vojnog internata i grizao usne.
Rusija, najveća vojna sila, kapija škripi kao da žive u komunizma.
-Ulazimo? - upitao je Dominik, jer nas je portir gledao nervozno, dok sam ja zagledao zgrade i odmeravao ih umesto da se obratim sa time šta nam treba. Skinuo sam naočare za sunce i prišao.
-Imamo dozvolu za posetu Aleksandru Mitroviču, on je brucoš, trebalo bi da je ovde na navikavanju pre početka akademije.- rekao sam samouvereno -Ja sam čovek iz vlade, radim kao analitičar, da li bih mogao da porazgovaram sa njim? - nisam detaljisao o čemu, iako je gledao dozvolu pa mene mrko.
-Uđite sa svojom pratnjom,pošto si političar - poslednja zgrada sa leve strane, obavestiću nadređene.- zahvalio sam se i išao u datom pravcu.
-Šta si ti završio? Ovako nešto? - upitao sam Dominika dok sam posmatrao studente u uniformama kako trče u dve kolone po dvorištu.
-Obuku na vojnoj akademiji, moje školovanje je išlo malo drugačijim tempom.-duboko je udahnuo gledajući zgrade. Delovao je previše zamišljeno, i nisam želeo da ga prekidam. Ovo mesto u njemu budi neku vrstu nostalgije.
I razumem ga, slično osećanje izaziva u meni i fakultet političkih nauka.
Čekali smo dvadeset i pet minuta u hodniku zgrade internata, kada smo se javili dežurnom sa istom pričom.
Teglio sam se premeštajući se sa noge na nogu analizirajući još jednom šta sve treba da kažem.
-Gospodine Nikolajevič? - trznuo sam se na obraćanje vojnog lica. Zagledao sam se u njegove značke na uniformi i vratio pogled na njega.
-Dobar dan gospodine pukovniče.-rekao sam samouvereno, a on je delovao iznenađeno zbog toga što sam pogodio njegovo zvanje.
-Omogućen Vam je razgovor sa Aleksandrom nasamo, u kancelariji. Dobili ste elektronskim putem uvid u njegovu biografiju? -
-Da. Hvala Vam na razumevanju, ovo neće dugo trajati.-klimnuo je glavom i poveo me sa sobom niz hodnik. Dominiku sam dao znak da ostane, po dogovoru.
I tako. Našao sam se licem u lice sa dečkom koji je na kraju svojih tinejdžerskih dana, koji me je gledao prepotentno i u jeku svojih hormona.
Nije imao ništa sem očiju nalik svom ocu.
Čak ni stav. Sirov stav, bez grama Mariove elegantnosti.
-Zdravo Aleksandre. S obzirom na medijsku pažnju koja ti je upućena, znam da te ne oduševljava moje prisustvo, ali ja nisam novinar.-
-Ličiš na novinara.- prevrnuo je očima dok sam sedao preko puta njega.
Odmerio sam njegovu uniformu sa natpisom A.Mitrovič u uglu. -Pa političar... Šta te je zainteresovan kod mene?- osmeh mi se izvio u smešak.
-Hoću da uradiš jednu misiju za mene. Baš ti.- gledao sam ga i odmeravao mu lice. Tražeći mu crtu narcisoidnosti koju je imao po svojoj biografiji svugde skrivenu.
Mangupsko ponašanje koje se tolerisalo zbog najboljih ocena i uspeha.
-Zbog čega? - nije se ni pitao da li sme kao kadet, šta će akademija da kaže na sve to ni šta treba da uradi.
-Želim da ispitam jedan teren, koji je nepristupačan prosečnim ljudima.-slegnuo sam ramenima -Treba određena vrsta imidza kako bi ušao, određen stav i ponašanje. Ti to imaš-
-U prevodu izabrao si me zato što si Aleksandar Mariov Mitrovič? - bio sam na tankom ledu, koji je on topio svojim besom.
-Da.- ustao je naglo i krenuo ka izlazu-Učinićeš dobro delo svojim poreklom. Putujemo ujutru na istok, na samu granicu sa Kirgistanom. Vreme je da srušimo tračeve o trgovini kurvama, zatvorićemo lanac bordela. Oslobodićemo brdo žena i devojaka, ne moram da ti pričam o teorijama koje se u medijama prećutkuju kako hvataju te žene.
Čekaću te u zoru, tvoje starešine su te oslobodila i imamo tri dana. Vratićemo se na vreme za tvoju zakletvu.-
-Ne možeš da mi naređuješ, nisi mi nadređeni.- rekao je na vratima uopšte ne analizirajući moj plan za misiju. Nisam još.
-Znam. Dao sam ti izbor. Čekaću te.-blago sam mu se nasmešio. On samo što mi srednji prst nije pokazao, ali samo je izašao.
I tako... Moja karijera je počela da zavisi od dvadesetogodisnjeg razmaženog derišta koji udara recke na krevetu i inati se svojoj bogataškoj porodici.
Od Aleksandra, mogao bih da izvučem jednu veliku korist, kao i od Marija ako mu "vratim" sina na porodični spisak poseda. Samo je potrebno da odigram lepo karte koje sam dobio.