Ana i ja smo se našle ubrzo ispred kluba.Bila sam pod nekom euforijom, neki čudan osećaj sam imala koji ne mogu opisati rečima. Ana mi je povukla ruku, jer sam stala ukopana, nisam se pomerala.
"Hajde, opet si se zamislila, možeš ti to!"-rekla je i namignula mi
Ali ja sam i dalje pod onim istim osećajem od malopre. Uvek sam rasejana, znam ne valja mi to, da samo mogu vratiti vreme i promeniti sve.
Išle smo kroz gužvu, ispuštali su dim koji sam više od svega mrzela, počele su oči da mi nekontrolisano suze, kasljala sam. Ana me je samo vodila nisam ni znala kuda, odjednom našle smo se ispred njenog separea. Kada se samo setim mog stalnog izlaženja u grad, kako nisam bila ovakva, ćutljiva, bez samopouzdanja.
Zauzele smo separe rezervisan na Anino ime. Odjednom me je pitala.
"Ee kako ti se dopada? "
"Pa super je, samo da se ne smorim"
"Nećeš, sigurno pored mene"
"Ako ti tako kažeš, nego da li iščekujemo još nekog?"
"To je iznenađenje, videćeš"
Kada mi je rekla iznenađenje odmah sam pomislila da će da mi nabaci nekog njenog druga. Oo nee!!!-pomislila sam u sebi, htela momentalno da napustim klub, da odem, ali jedan deo mene je govorio suprotno.
Sedele smo tako dobrih sat vremena, koliko ćemo samo morati da čekamo mislila sam.U jednom trenu , ispred našeg stola stvorila su se četri momaka, ali nisam obraćala pažnju na njih.
"Saroo, gde si opet odlutala?"
"Tu sam, šta je bilo?
"Da te upoznam sa mojim drugovima!!"
"Aa to, kako sam nekulturna, ja sam Sara"-rekla sam smešeći se, iako nisam htela
Ani je bilo smešno, a momcima neprijatno.Odmah su se predstavili.
"Saro, ovako zapamti:Luka, Aleksa, i Veljko"
"Zapamtila!!"-kakva lepa imena, mislila sam, i stidljivo se nasmejala
Bili su elegantni, lepi,čili, vedri,ali na njih nisam obraćala pažnju. Prosto me to nije zanimalo. Ana me je terala da igramo ali nisam htela, bila sam isuviše mrzovoljna. Sedela sam u ćošku i gledala ljude oko sebe.
Mom stolu prilazi jedan od momaka, nisam im zapamtila imena, i nisam znala koji je bio momak koji je prilazio.
"Pa ti si odlučila da se penzionišeš, aa?"-rekao je nabacujući mi šmekerski osmeh
Nisam mogla da izdržim nasmejala sam se, ali da on ne primeti.
"Ne ne planiram da se penzionišem, prijatnije mi je da sedim i posmatram"-rekla sam i okrenula glavu na drugu stranu
"Zašto si takva?"
"Šta te briga, moja stvar!!"-viknula sam na njega
"Opet ti, opusti se, možda mogu da ti pomognem, uzgred ja sam Veljko, znam da si zaboravila"
"Ne, ne možeš, a sada me ostavi na miru!-zarežala sam kroz zube, ali mi je posle bilo krivo, brzo sam odjurila do toaleta i briznula u plač.
Uvek mi se ovo dešava, zašto guram ljude od sebe kada pokušavaju da mi se približe?
Uvek sa svima sam na distanci, i negde u dubini duše znam da se ponašam odvratno prema Veljku, dečku koji pokušava da se sprijatelji sa mnom ali ipak ne smem da mu verujem.
