Nisam znala gde sam. Opet mi se vrtelo u glavi i malo je falilo da padnem po izlasku iz kuće. Majka je bila sve gora i gora prema meni Kako je život tako surov prema meni, i ove zabrane su mi baš teško pale. Ne, ne želim da se vratim na staro!!
Glas u meni je vrištao iznova i iznova.
Ubrzala sam korak do stanice, nisam nigde videla Anu. Bilo mi je čudno što je nema jer je autobus svakog trena mogao da stigne.
Onda sam je ugledala u daljini kako trči ka meni. Bila je nasmejana i srećna. Nešto u njoj je bilo drugačije bila sam zbunjena.
-Jaooj, jesi li me puno čekala??-rekla je dok je pokušavala da dođe do daha.
-Nisam, samo opušteno. Sada ce bus da stigne.
-Važi, nego šta bih ja bez takve drugarice? Uvek si tu za mene u svakom trenutku.-rekla je i zagrlila me.
Ali zašto imam osećaj da smo se nekako udaljile ili mi se to čini?
-Naravno Ana biću uvek tu za tebe ma šta god se desilo. -pričala sam joj onako iz srca.
Stigao je autobus i Ana i ja smo ušle. Bilo je prevelika gužva, ljudi su nas gurali, a ja sam bila nervozna zbog vrućine. Anu izgleda ništa nije nerviralo ni vrućina, ni ljudi koji nas guraju. Ne znam šta se dešava s njom. Sve vreme imala je osmeh na licu koji je na neki način pokušavala da prikrije od mene.
Samo sam osetila nečiju ruku na mom struku. Odjednom sam se trgnula i okrenula da ga udarim jer sam mislila da je neki manijak, ali ne to je bio visok dečko , smeđe kose, prodornih očiju boje kestena, izgleda kao da je moj vršnjak.
Uplašio se kada sam zamahnula rukom i zadržao moju ruku.
Samo me je gledao par minuta. I onda lagano spustio moju ruku koja se bukvalno ukočila.
-Šta to pokušavaš aa??-rekla sam mu besno.
-Eej samo opušteno nisam hteo da te povredim ili bilo šta slično uradim.-rekao je smireno.
-Ma da, sad ja tebi trebam kao poverujem i sve bude super??-pitala sam ironično.
On se samo nasmejao i približio mi se tako da sam mogla da osetim njegov parfem od koga mi se zavrtelo u glavi.
-Mala, ti si baš puna iznenađenja, takvih devojaka nema u Novom Sadu.-rekao je kroz smeh.
Počeo je svojim ponašanjem da me iritira, polako sam ga odgurala od sebe. Podsećao me je na nekog...
-A ti baš voliš da nerviraš, molim te udalji se ne mogu da dišem od tebe ionako me svi guraju nemoj i ti da mi smetas!!
-Pa ako hoćeš baš da znaš malopre ti je za dlaku falilo da padneš i zato sam te zadržao, smatrao sam da nisam uradio ništa pogrešno, ali vidim da tebi i to smeta.-rekao je ljutito i okrenuo se.
Ništa nisam rekla, jer je bio u pravu. Nije ništa uradio pogrešno samo je mi je pomogao. Hjojj! Baš se ponašam nezahvalno. Ali pošto sam videla da nema Ane tražila sam je pogledom i videla je kako razgovara sa nekim preko telefona i smeje se nekontrolisano.
Ako bih je prekinula u tom razgovoru osećala bih se krivom.
Samo sam je dozivala. Nisam mogla da doprem do nje od gužve.
-Eeej evo dolazim, nisam ni znala da smo se ovoliko udaljile. -rekla je dok gurala se kroz gužvu.
-Važi, čekam te, izlazimo na sledećoj stanici!
Odmah smo izašle, i nečiji glas sam čula bio je to onaj isti momak od malopre. Stojao je kod prozora i kao da mu je bilo krivo što odlazim. Ali sam čula kako je vikao njegovo ime u mom pravcu.
-Hej, zovem se Miloš, nadam se da ćemo se opet sresti!-vikao je iz sveg glasa.
Ja sam se samo smeškala onako stidljivo i Ana je to mogla da primeti. Nešto u meni se preokrenulo. Neki čudan osećaj me je spopao, srce mi je opet ubrzano kucalo. Ana je počela sa ispitivanjem...
-Pa kaži mi ko je onaj slatki dečko koji je bio na prozoru i vikao svoje ime i to baš u tvom pravcu??-pitala me je znatiželjno.
-Ma niko bitan, umalo je falilo da padnem i on mi je malo pomogao ništa više.
-Samo too? Ne verujem ti znam da nećeš sve da mi kažeš, ali ja ću svakako saznati.-rekla i namignula mi.
Alii... s druge strane Miloš kog sam upoznala u autobusu po ponašanju me podseća na Marka. I zašto svaki dečko koji mi se dopadne mora da ima ime na slovo -M?
Aa ne nikako ne smeš da ponoviš grešku!
Svašta mi je prolazilo kroz glavu, pa i sama pomisao na tog Miloša. Opet moje razmišljanje prekida Ana.
-Oo opet si izgubljena u nekim svojim mislima, vreme je za školu!-rekla je Ana.
-Moram da se malo probudim, previše sam rasejana.
