„O, Sveti Elegorne! Pa ovo je predivno!", Alara je zinula do poda, dok su joj oči šarale svuda.
Veče je polako padalo, te su se palile baklje zakačene za stolove oko fontane. Deca su se jurila, a odrasli stavljali hranu i piće, a devojke sklanjale prodajne stvari. Muzika je svirala u pozadini, a neki muškarci su se već napili. Oavj prizor možete zateći svake godine kad dođete u naše selo za vreme dvadeset osmog maja. Po Alari se vidi da je prvi put ovde.
„Ovo je...prelepo!", krenula je ka masi ljudi, a ja za njom.
Nema ko me nije pozdravio, ko me nije pitao jesam li ja "ona mala Florija", ko mi nije rekao da pozdravim tatu...
Konačno smo se progurale do stola sa pićem.
„Šta da pijem?"
„Molim?"
„Šta da pijem?", Alara je ponovila pitanje.
„Šta god hoćeš."
„Šta preporučuješ?"
„Šta piješ kod kuće?"
„Nemamo isti izbor pića."
„Ma jel'? Dobro, uzmi ovo.", dodala sam joj jednu čašu crvene tečnosti, a drugu uzela sebi.
„Šta je to?"
„Ceđena bobica sa alkoholom. Obećavam, nema puno alkohola.", ona klimne glavom i nesigurno otpije mali gutljaj.
„Šta kažeš?"
„Zapravo je ukusno."
„Naravno da jeste. Hajde da nađemo Dorian i tatu."
„Hajde.", rekla i krenula ponovo u masu.
Ova devojka stvarno nema strpljenja. Kao da je u kavezu drže.
Dorian je stajala sa tatom i komšijama kraj male bine za muzičare i pila vino, pretpostavljam.
„Ćao devojke! E hvala ti!", rekla je i uzela venac od Alare. Potom je nazdravila s' nama i nastavila da priča sa komšijama.
„Pa, Alara, odakle si?", upitala sam ju dok smo stajale malo dalje od bine.
„Iz Firevale-a. Oko..."
„Da, znam gde je.", nalazi se oko trinaest kilometara istočno odavde. Dvanaest kilometara čini šuma, a taj jedan čine brda i potoci. Samo selo je oivičeno brdima, te nije lako doći do njega, kao što nije lako doći ni do našeg sela. Ono takođe pripada našem kraljevstvu.
„Zašto si došla ovde?", ćutala je nekoliko sekundi, kao da smišlja odgovor, ali je ćutnju zamaskirala otpijanjem dugog gutljaja.
„Bila sam u Firecliff-u kod rođaka. Sad sam na putu kući."
„Zastala si u šumi da se odmoriš?"
„Da. Dug je put pešice."
„Zašto si išla peške, ako možeš konjem?"
„Nemam svog konja."
„Iznajmiš."
„Nemam novca."
„Ja ću ti dati."
„Nema potrebe. Hvala ti.", razgovor je prekinuo pevač koji je proveravao da li radi mikrofon.
„Dobro veče dame i gospodo! Već deveti vek slavimo nastanak našeg kraljevstva!", Alara je prevrnula očima.
Zašto?
„Pozdravimo našeg kralja!", svi u glas viknu "živeo kralj" i otpiju gutljaj svog pića.
„A sada, neka ova noć zvanično...", napravio je dramsku pauzu. Čovek baš voli da bude tetralan.
