OTKUCAJI U KAMENU- NAJAVA

1 Poglavlje

Zvonjava telefona me probudila iz sna. Te sam rukom pokušala dohvatiti telefon ne bi li se što prije javila dok mi bubnjići ne popucaju.

„Molim?", izgovorila sam umorno trljajući si oči.

„Dobila sam na nagradnoj igri, spremaj kofere jurimo put Japana, Tokio bejbe nas čeka!", vriskala je Julia u slušalicu probijajući mi bubnjiće.

„Ti nisi normalna, kakav Tokio pobogu? Kakav Japan? Molim te ne viči!", odbrusila sam joj bacajući telefon na krevet.

Umorno sam protrljala oči pogledavši na sat koji je otkucavao sedam sati ujutro. Ona zaista nije normalna, konačno sam prije par sati zaspala.

„Julia umorna sam, molim te pusti me spavati.", zavapila sam znajući da me neće slušati.

„Liora je l' ti mene slušaš?", čujem je kako viče iz slušačice.

Podigla sam telefon i stavila ga na uho te ga malo odmakla jer je još uvijek vrištala.

„Otvaraj vrata ženom, idemo se pakirati!", navaljivala je sad već i na zvono.

Ustala sam vukući za sobom deku s kreveta te se odgegala do vrata otključavajući, nisam se ni pošteno odmakla kada je Julia skočila na mene rušeći nas na tlo.

„Ti nisi normalna, jesi li opet preskočila terapiju?" , krenula sam je ljutito zadirkivati.

„Ti si moja terapija!", pjevala mi je u uho.

Odgurnula sam je s sebe te se odmaknula od nje produživši u kupaonu da se umijem i dođem malo sebi. Ovakav tornado zvan Julia od jutra mi nije trebao.

„Idi pristavi kavu, ne mogu da procesuiram što si sve izgovorila, moram se razbuditi.", odgurnula sam je od sebe te potražila trenirku da se obučem.

Čujem je kako veselo pjevuši u kuhinji te lupa šalicama o stol, nadam se da mi neće polupati i to malo što imam. Rastegla sam se poput mačke ne bi li me prestala kičma boljeti od ležanja. Dugo u noć sam čitala ljubavni roman, ne znam kako tko ali ja se toliko uživim u knjigu da se zamislim na mjestu junaka. Plakala sam nad njihovom sudbinom zamišljajući da je moja, ne mogu pojmiti da je nakon svega odustala od njega, unatoč velikoj ljubavi koju gaji spram njega. Ja se nikada ne bih odrekla ljubavi bez obzira na to što se događalo u tom trenutku, nikada ne bih odustala od osobe koju voli, nema šanse. Još uvijek u glavi razmatram sve opcije koje je glavna junakinja imala a opet se odlučila na ovako katastrofalan potez. Možda sam u krivu pa nisam dovoljno dobro razumjela njene osjećaje, možda ga nije dovoljno voljela kako bi podnijela njegovu sudbinu uz njega. Morat ću se vratiti toj knjizi ispočetka.
Ušla sam u kuhinju te sjela na stolac i kažiprstom zaprijetila Juliji da prekine s monologom, još samo dvije sekunde tišine. Ušutkala sam je konačno, uhvatila sam šalicu te je prinijela usnama i otpila malo, te toliko meni važne tekućine.

„Sada možeš, kreni polako od početka.", zamolila sam je lijepo podižući jednu obrvu u zrak.

„Jebote Liora, kako možeš da budeš tako mirna? Ja pucam po šavovima od uzbuđenja!", krenula je izbacivati iz sebe.

Zbog čega sam se nadala da će ipak malo usporiti? Pa to je Julia, moj osobni tornado. Spustila sam ramena koja su bila napeta od kad je uletjela u stan. Uhvatila sam šalicu te otpila je jedan veliki gutljaj kave da bih je konačno mogla pratiti u razgovoru.

„Rekla sam ti da sam igrala onu nagradnu igru, ni u najluđem snu nisam mogla da zamislim da će me izvući kao dobitnika glavne nagrade. Devedeset dana u Japanu, devedeset dana avanture!", navaljivala je sva ushićena treskajući me u ruku.