Vesna Prolić

Mora

Ponovo sam se probudio neispavan: ponavljala se noćna mora koja me je mučila već par nedelja. U njoj me je neka devojka u narodnoj nošnji dozivala k sebi. Stajala je na padini visoke planine i gestovima me mamila bliže. Na meni je bio težak ranac, koji je iz nekog razloga bio spred i pritiskao mi grudi. Svaki put sam prilazio bliže, a kretanje je postajalo sve teže. San se uvek završavao isto - budio sam se u znoju, gušeći se, i detaljno se sećajući svega što se dogodilo.

Danas je, na primer, isti ranac pritiskao moje grudi, ali se devojka nadvila nada mnom, a rukama kao da je pritiskala ranac. Prvi put sam uspeo da joj vidim lice. Svetlosmeđa kosa i potpuno bezbojne obrve, bez tragova šminke, oči nekako bezbojne. I neki vrlo neprijatan izraz. Teško je opisati, ali tu je bilo nešto zajedničko sa frazom "bio si izmeren i nađen vrlo lakim". I još osećaj neke lepljive masnoće. Iz nekog razloga setio sam se dečje reči "umazan". Iako sam kao pamtio sve detalje, boju očiju nisam mogao da se setim, ali su definitivno bile nekako blede.

Kao i obično, radni dan posle toga se užasno otegao, u neispavanom mozgu lutale su misli daleke od posla. Iz nekog razloga mi se motala po glavi srpska mitologija. U Zvezdarskom parku u blizini, na maloj kući sam nedavno video natpis "ovde živi Baba Roga", proguglao sam i otkrio da je to varijanta Babe Jage sa rogom na čelu. Našao sam i pesmicu o tome i preslušao je... Umesto da se bavim poslom.

Radni dan nije prošao previše produktivno, ali se konačno završio, i krenuo sam u centar.
U autobusu u to vreme, oko šest, nije bilo mnogo ljudi, svi su išli u suprotnom smeru, iz centra u spavaća naselja.

Sedeo sam licem u pravcu kretanja autobusa, kad odjednom na prva vrata uđe devojka u svetloj odeći, nekako sivkaste nijanse, možda lanenој. Na svetlosmeđoj kosi traka, haljina sa vezom krstićima, dužine do poda. Niskog rasta i običnog izgleda, malo pogrbljena. Ali lice je bilo upravo ono koje sam video u snu noćas, greške nije moglo biti. Jednom rukom se držala za držač na ulazu, u drugoj je nešto čvrsto stezala.

Buljio sam u nju bez trunke pristojnosti, ali nisam smeo ništa da učinim. A i glupo bi bilo da na lošem srpskom objašnjavam da sam je video u snu. Na srpskom je još i ista reč za 'sanjati' i 'maštati'. "Sanjao sam vas sinoć". Za tako nešto nije teško dobiti po njušci. A i privlačnom mi nije delovala, plus još ta egzotična odeća. Takva može i ćutke da prsne iz spreja.

Plašio sam se, šta tu ima, to je bio glavni razlog.

Ona je prešla pogledom preko mene, i izraz je bio tačno kao u snu, kao kod procenitelja u zalagaonici koji proučava neku dranguliju koju su mu predstavili kao porodičnu dragocenost.

Nastavili smo da se vozimo.

Prolazeći pored Skupštine, ustao sam i krenuo ka zadnjim vratima, da se ne bih sreo s njom pogledom. Na sledećoj stanici je trebalo da izađem. Stajao sam na vratima i trudio se da gledam pravo ispred sebe. Neko me je lagano dotakao po ramenu, naglo sam se okrenuo. Devojka mi je ćutke i sa nekim sarkastičnim osmehom pružila šperploča pticu na kožnoj uzici. Nisam neki stručnjak, ali čini mi se da je to bila kukavica.

"Kukavica" na srpskom znači kukavica. Smatrala me je kukavicom. Na ptici je crvenom olovkom bilo nakrivo napisano "Terazijska česma". Kad sam već tu, nameravao sam da prošetam, pa zašto ne bih svratio i do česme. Tamo je kao i uvek bilo puno ljudi - turisti su snimali samu česmu, hotel "Moskvu", sebe i ulice. Vodiči su pričali na raznim jezicima.

Kod česme je stajao momak sa dugom kosom, držeći plakat sa kukavicom i natpisom na ruskom: "Besplatna ekskurzija - tajanstveni Beograd". U njegovom telefonu nešto je zapištalo i on me je pažljivo osmotrio, a videvši drvenu pticu, brzo je rekao na skoro savršenom ruskom:

-Želite li odmah da krenete ili da se upišete za drugi dan?

Pomislio sam da bi bio greh ne ceniti takav marketing, ali i osećaj podvale, skoro već zaboravljen nakon odlaska, navratio je sa zaboravljenom olovnom snagom. "Sigurno je neka prevara, još znaju i da sam Rus i gde obično idem".

-A koliko traje? - odlučio sam da razvlačim mačka za rep, ili, tačnije, da ga obesim, kako kažu Srbi...

-Ovo je upoznavajuća vožnja, obično traje oko sat vremena.

"Sat" je rekao onako kako to izgovaraju Srbi, "Č" je zvučalo kao kod čika Lukašenka. Ja ne mogu normalno, to jest srpski, da izgovaram to slovo, kod mene izlazi meko ћ, isto kao što ne mogu svuda da izgovaram "e" kao "э"... Eto, to nas i odaje, strance.

-Da, hvala. A koliko će još ljudi biti? Otprilike?

-Danas nam se autobus pokvario, samo vodič i vi... - Videvši moj uplašeni izraz, osmehnuo se:

-Ne bojte se, mi smo obična turistička agencija, samo želimo da proširimo obuhvat na Ruse, kad je već takvo vreme. Možete evo uzeti letak, - izvadio je mali buklet sa slikom kukavice i slovenskim motivima.