Denisove priče (prevod)

On je živ i svetli se...

Jednog večera ja sam sedeo u dvoru, vozle peska i čekao sam mamu. Ona mislim stajala je u institutu ili u magazinu, ili, možda, dugo stajala na autobuskoj stanici. Ne znam. Samo svi roditelji našeg dvora već su došli i svi priatelji su otišli sa njima kući, možda, su pili čaj sa krofnama, a moja mama još nije došla...

I evo su već počeli da se pale svetla u prozorima, i radio je počelo da svira, u nebu su počeli da se meraju tamni oblaci - oni su ličili na starca...

I ja sam želeo da jedem, a mame nije bilo, i ja sam pomislio, ako bi sam znao da je moja mama gladna i da me čeka negde na kraju sveta, ja bi momentalno potrčao ka njoj, a ne bi kasnio i ona nebi morala da me čeka na pesku.

U isto to vreme je izašao Miša. On je rekao:

- Ćao!

Ja sam rekao:

- Ćao!

Miša je seo pored mene i uzeo moju igračku kamion.

- Ooo! - rekao je Miša, - Gde si ga nabavio? A on samostalno uzima pesak? Ne? A samostalno sipa pesak? Da? A slamčica za šta ona služi? Da li nju mogu da vrtim? Da? A? Ooo? Da li mogu da pozajmim da odnasem kuči?

Ja sam rekao:

- Ne, to mi je tata poklonio pred odlaskom.

Miša se rastužio i pomerio se od mene. Postalo je još tamnije.

Ja sam gledao na ulaz u dvor da bih ne propustio mamu kada će doći. Ali ona ne dolazila. Pomislio sam da je srela tetku Rozu i oni su stajali i pričali nerazmišljajući o meni. Ja sam legao na pesak.

A Miša je rekao:

- Nećeš mi dati kamion?

- Neću Mišo.

Tad je Miša rekao:

- Ja mogu da ti dam umesto njega tri klikera!

Pa ja kažem:

- Neću da ti dam kamion za tri klikera.

A Miša:

- Oćeš da ti dam žutu patku za plivanje?

Ja sam rekao:

- Kako ću se igrati sa njom kad tamo imaš rupu?

A Miša:

- Pa ti ćeš zalepiti papirom tu rupu!

Ja sam se naljutio:

- I igraću se sa papirnom patkom?

A Miša ponovo:

- Pa šta bude to bude, uzmi.

On mi je dao malu kutijicu, i ja sam nju uzeo.

- Ti otvori nju, - Rekao je Miša, - Pa pogledaj!

Ja sam otvorio kutijicu i na početku ništa nisam video, a potom sam video malo svetlo-zelino svetlo, kao da je neko daleko-daleko od mene svetlila jedna malena zvezdica, i u isto to vreme ja sam nju držao u ruci.

- Šta je to Miša, - rekao sam tiho, -šta je to?

Ovo je svitac, - rekao je Miša. - Šta dobar je? On je živ.

- Mišo - rekao sam, - uzmi moj kamion ako želiš. Uzmi ga na večnost! A meni daj ovog svitaca!

I Miša je uzeo moj kamion i otrčao kući. A ja sam ostao sa svoim svitocem, i ja sam gledao za njim i gledao i nemogao sam da prestanem.

I ja sam tako dugo sedeo, a potom je došla mama i bio sam jako srećan i otišli smo kući da pijemo čaj i da jedemo krofne, a mama je pitala:

- Da li je dobar kamion?

A ja sam rekao:

- Ja sam ga menjao.

Mama je rekla.

- Na šta si ga menjao?

Ja sam odgovorio:

- Na svitaca! I evo on u kutijici živi. Ugasi svetlo!

Mama je ugasila svetlo, u sobi je postao mrak, i mi smo gledali ovu svetlo-zelenu zvezdicu.

Potom je upalila svetlo.

- Da, - rekla je ona, - ovo je magija! Ali svejedno ne razumem kako si rešio da menjaš tako skupu stvar, na neku bubu?

- Ja sam te tako dugo čekao - rekao sam - i meni je bilo tako tužno, da mi je on bio boli od bilo kojeg kamiona na svetu.

Mama me je pogledala i pitala.

- A čim je on boli od kamiona?

Ja sam rekao:

- Da kako ne razumeš?! On je živ! I svetli se!...

11.11.2024, Srbija, Novi Sad