Sram

4. Poglavlje

Zadnji čas se završio, i to je bila matematika ,smor živi.
Išla sam kući sa svojom najboljom drugaricom Dzenifer.

Sa njom se družim od kako znam za sebe,uvek je bila uz mene.

" Jesi li videla kako me je pogledao,Elena topim se"-njeni obrazi bujaju od crvenila, bubne opne me bole od njenog vrištanja. Velika stvar ako ju je gledao simpatija.

"Jesam videla sam, jako mi je drago zbog tebe"-uzvratim.

"Čekaj moram do prodavnice"-kaže od jednom kao da poslednje dve rečenice uopšte nisu postojale.

"Moraš bas tu, pogledaj kolika je gužva?!"-mrzovoljno pitam.

" Da. Moram baš tu, ti ako nećeš da čekaš idi kod mene kući, i onako spavaš večeras kod mene."-kaže te ode u prodavnicu. Ne pada mi napamet da je čekam, idem.  zna ona put do kuće.

"Ne mogu da verujem, od toliko prodavnica ona je našla baš tu"- govorim sama sebi u bradu,ponekad se pitam da li sam normalna.

Skrecem levo kod ćoška neke kuće, kraičkom oka spazim nekog čoveka koji ide za mnom još od škole, na sebi je ima plavu trenericu i crn duks, lice mu ne vidim od kapuljače.

Instikt mi govori da ubrzam hod što i činim, ali on uradi isto to. Srce mi je počelo da lupa brže nego inače. Svakakve budalaštine mi padaju na pamet.

Naizad sam ispred kuće i svom brzinom ulećem u dvorište i zaključavam kapiju. On je produžio pravo. Udahnula sam duboko i imam osećaj olakšanja. Neverovatno je kako ja umem sama sebe da uplašim.

"A i ovo je bio samo prolaznik,dešava se"- slegnem ramenima i odjedom se setim "Dzenifer."-protresem glavom te spustim svoj ranac na zemlju i preturam po njemu. "Gde je, do đavola?!" -ugledam telefon i vadim ga i brzo stisak zelenu slusalicu na njen broj. Do kraja zvoni i ona se ne javlja, srce će mi iskočiti iz grudi. Pozovem opet i posle dugog zvona napokon čujem njen glas.

" Šta je?"-kaže nekako bezosećajno.

"Hvala Bogu.."-izadahnem teško.

"Šta se desilo?"

" Ma ništa "-kažem te poklopim vezu.

Uzmem torbu sa poda i uputim se ka vratima. Pokucam nekoliko puta i lepa ženska figura me dočeka.

" Zdravo Elena,uđi"- otvara mi širom vrata i pušta me unutra .Uvek sam volela njenu mamu, nekako je, ne znam.
Polako se izuvam i nastavljam da pešačim hodnikom.

"Gospođo Brinet idem u njenu sobu, sad ce Dzenifer doći, u prodavnici je, mene je mrzelo da je čekam"-objašnjavam joj.

"Važi dete moje"-poljubi me u teme i ode u kuhinju.
Penjem se uz silne stepenice a i usput razmišljam o onom čoveku. Jos uvek ne mogu da ubedim samu sebe da je on običan prolaznik.

Stigla sam u njezinu sobu, prvo što sam uradila jeste da sam bacila torbu ko zna gde i da sam se bacila na krevet i u tom trenutku zaspala.