Dirty game

Start

Zašto ja? Zašto baš ja? Pored svih reportera, baš je meni zapalo da komentarišem fudbalsku utakmicu, večiti derbi dva najveća fudbalska kluba i rivala u gradu. Koga uopšte zanima da li je bila stativa, prečka ili korner? I u čemu je fora sa tim naduvanim kretenima koji šutnu loptu, a onda trče za njom? Idioti, kažem vam lepo, gomila momaka koji ne znaju dalje od fudbalskog terena, lopte i kopački, totalno me izluđuju i vređaju inteligencuju.
Ne znam šta je gore, to što ću protraćiti svojih dragoceni h 90min gledajući utakmicu ili što ću morati da se smeškam i pretvaram da mi je drago što sam tu i razgovaram sa nekim kretenom, s koga lipti znoj,a pritom ne može da sklopi ni 2 rečenice.
Ma propala sam, kažem vam. 

PRO- PA- LA!!

Spremala sam pitanja za igrače oba tima. Novinarka sam i veliko sam njuškalo, ali meni nije cilj da uproprastim nečiju karijeru ili napišem negku bljuvotinu ili laž, čista istina ili ništa, a istina je pa..gora od laži. Sem toga, ne zanima me život ljudi kojima je jedina briga u životu da bubu bolji od drugih i da daju što više golova.
Pobeda ili ništa. Dragi moji, pa važno je učestvovati.

Ispred televizijske zgrade, čekao me je vozač. S dozom gorčine i prezira, ušla sam u auto i pozdravila vozača i kamermana blagim osmehom. Igrla sam se sa perlama na brojanici i grickala usnu, pokušavajući da sakrijem nezadovoljstvo koje je preplavilo moju dušu i telo. 

" Šta je? Nervozna zbog velikog intervjua, sa velikim facama? " Provocirao me je Leo, očito uživajući u mojoj agoniji.
" Ćuti Leo! " Zaćutala sam. " Ti barem nećeš morati da pričaš sa njima, tvoje mesto je iza kamere. "
Uvek sam volela da mu zapušim ta velika lajava usta, činjenicom da je on samo moj parter, kamerman i ništa više, baš ništa. 

Uvek me je nervirao svojim stavom i ponašanjem. Previše je umišljen za momka prosečnog rasta, smeđe kose, koja pritom izgleda kao da je ježa stavio na glavu, a ispod te kose, nalazile su se smaragdno zelene oči, koje su pod dozom nervoze ili perverzije postajale tamnije. Nikada nisam volela njegov pogled na sebi, jeziv je i zao, a njegov osmeh, podrugljiv, iritantan i arogantan.
O zašto on mora da bude moj parter? Iznova sam postavljala to pitanje sebi u glavi.
Ćim smo stigli ispred najvećeg gradskog stadiona, stavila sam ruke preko ušiju i tako ublažila urlikanje navijača.
Organizatori utakmice, doveli su nas do slačionica i kabineta koji je bio namenjen za interjvu.
" Možete se ode presvući, našminkati i ostaviti opremu. Prvo će vam intervju dati treneri, da igračima ne stvaramo stres pred utakmicu"
Ubrzano je sve ovo izbrbljao jedan od organizatora, očito, od uzbuđenja zbog utakmice nije znao kako se zove, niti šta je levo ni desno. Postao je crven u licu, a zbog brzine kojom je pričao, zadihao se. Čoveče nemoj srčani udar da dobiješ! Bar sačekaj da prođe utakmica, da se nisi džabe ovoliko mučio da je organizuješ.
Nakon što je završio svoj govor ostavio nas je u prostoriji belih zidova i glupih, neudobnih stolica.
Prvo ću dobiti intervju trenera, pa igrača da im ne bi stvarala stres.
Stres!? Kakav stres? Jedini stres za koji oni znaju je žuti karton! A crveni!? O tome tek da ne govorim!

Utakmica je počela. Igrači su izlazili na teren, a sa tribina čuli su se urlici, himne i žvizduci vatrenih navijača. U gužvi, "sevale" su zastave, baklje, šaloci, dok su navijači skandirali i pevali najvijačke pesme. Životinje!!
Čuo se zvuk pištaljke, ali ne znam šta se tačno desilo. Jedan igrač,ležao je na travi, dok je sudia ponovo dunuo u pištaljku. Onaj igač je stao par metara ispred gola, sam. Licem u lice, s golmanom protivničkog tima.
Pretpostavljam da je bio faul ili tako nešto, pa sada ovaj šutira penal ili nešto slično tome..
Zar ne?
Jednog trenutka, igrač je šutnuo loptu, a drugog trčao po terenu .zajedno sa svojim suigračima.
Sudija i komentator utakmice uzvikivali su GOOL, dok su seljudi na tribinama veselili i radovali.
Dok sam zamišljeno sedela i posmatrala "predstavu " , osetila sam kako nešto leti ka meni i pada. Trgla sam se iz svojih misli i skontala da u ruci držim dres onog igrača.
Fuj, bljak, znojavo, mokro!Smrdi!Prevrtala sam očima, oh čoveče, kakav smor!
Osetila sam pogled na sebi, podigla sma glavu, a moje oči, srele su se sa drugim, nebesko plavim očima. Trepnula sam par puta, a onda ravnodušno, laganim i elegantim pokretom bacila igraču onaj dres. 

Na poluvremenu, intervjuisala sam trenere oba tima. Obojia su se hvalili i razmetali snagama svojih timova, govorili o klađenju na igrače. Sukob mišljenja, bio je velik. Osim što su želeli da sebe i svoje klubove prikažu u što bolje svetlu, jedino trulo bilo je to što su zbog novca i slave, bili spremni da prodaju svoje najbolje igrače.

Po završetku utakmice, intervljuisala sam igrača London City-ja, Zayna Malika. Pošto je njegov tim izgubio, nije bio raspoložen za priču, bio je nervozan, napet i drzak. Izluđivao me je svojim ponašanjem, pa sam išla na foru, kako ti sa mnom, ako ja sa tobom. Interjvu je bio vrz i kratak, a dogovori na moja pitanja, kratki i jednostavno.
Pa lepo sam vam rekla da ne mogu da sklope ni 2 rečenice!
10min, nakog ovog intervjua, usledio je sledeći, igrača London unitet Statesa. Ili je trebao. Tomlinson. Kasni.Čekala sam ga još 15min i već sam vodila bitku sa živcima i nervima.
Alo, momak, nemam čitavu večnost!
5min. Toliko sam još bila spremna da mu dam, a onda idem sama da ga pronađem.
Uputila sam se ka njihovoj slačionici i potpuno opušteo upala u nju. Prizor koji sam unutra zatekla, nije me iznendaio. Gomila polu-golih neurednih muškaraca, sveže okupanih. Svi su buljili u mene, kao u duha. 

" Hej, ovo je muška slačionica! " Dobacio je jedan.
" Baš me briga. " Ironično sam se nasmejala " Koji od vas je Tomlinson? "
" To bih, bio ja" Čuo se glas iz "daljine" .
Podigla sam pogled, a preko puta mene stojao je momak sa peškirom oko struka, mokrom kosom i kapljicama vode koje su se slivale niz njegove jasno vidljive pločice i mišiće.
U vazduhu se osećap miris šampona i svežine.
" Šta ćemo sa mojim intervjuom!? " Upitala sam kao da se oko mene ništa ne dešava.
" Intervju? Kakav intervju? " Ne zainteresovana mi je odgovorio dok je na sebe navlačio odeću.
" Čoveče, čekam te već pola sata samo da bih dobila odgovore na par pitanja! " Ok, pukla sam. 

Dok sam ja vrištala u sebi od besa, on je s druge strane, potpuno smireno pakovao svoju opremu u torbu, pevušio nešto i smeškao se.
Jel se ti to meni rugaš i podsmevaš druškane!?
Okrenuo se ka meni i nasmejao. Laganim korako približio mi se i par sekundi gledao u moje lice.

" Znaš, trenutno nemam vremena za intervju, ali " uhvatio me je za ruku u munuo u nju jedan papirić. "Nazovi me, možda nešto sredimo. "
Namignuo je, polako, šmekerski, prošao pored mene, dobacivši.
" Vidimo se lepa!"

Bledo sam buljila u onaj papirić, poluotvorenim ustima. Čekaj, šta se upravo desilo?!