Stigli smo.
Vožnja je trajala prokleto dugo. U putu se ništa posebno nije desilo, osim što je nesretni Liam povratio ispred svog sedišta i zvanično postao najomraženija osoba u busu. Srećom, sedeo je u prednjem delu autobusa tako da ogavni smrad nije dopreo do nas.
U Paraliji smo bili oko predvečernjih časova. Pogled koji nas je dočekao ovde teško je verbalizovati. Savršen,ne prejak kontrast boja na nebu poigravao se sa mirnim morem i davao mu najneobičnije nijanse jake narandžaste i blage ljubičaste boje koje su učinile da talasi izgledaju kao postelja od meke svile.
Hotel u kome presedamo nalazi se dvesta metara od plaže, tako da ću uvek biti u prilici da se divim, ako ničemu drugom, barem ovom prelepom daru prirode.
Već je deset sati i podeljeni smo u sobe. U sobi sam sa dva druga iz razreda,Jamesom i Parkerom. Gotivni su likovi,oduvek se družimo, čak iz osnovne škole, iako često znaju da popiju. Prostorija je fino uređena. Dočekala su nas tri kreveta sa čisto belom posteljinom. Sve se činilo izuzetno luksuzno. Kupatilo je bilo bolje od mog kući, neprikosnoveno!
Mandy i Amy smeštene su na dvanaestom spratu, sprat iznad mene tačnije, sa Lory, prefinjenom devojkom bogatih roditelja. I sad ih čujem kako se glupiraju gore. Bar sam što se sobe tiče dobro prošao. I DA ! Imamo pogled na plažu! Sedim na velikoj terasi već dobrih četrdesetak minuta i gledam u tamno plavi prizor ispred sebe. Iako se hotel nalazi tek minut od plaže, mesto je bilo izuzetno mirno, što mi je u ovom trenutku baš odgovaralo.
- ANDREW MAČKO!
Pa naravno. Ko bi drugi prekinuo moja dubokoumna razmišljanja nego Mandy.
- Reci luče!
- Jesi li spreman? Idemo!
Ustao sam sa udobne plastične stolice i digao pogled ka terasi iznad. Bila je to, naravno, Mandy.
- Gde bre idemo? – upitah sa polusmeškom. Ta budala je uvek znala da me obraduje svojom pozitivnošću i ljubavlju prema životu.
- Dolazi gore i ponesi neke seksi krpice, večeras ćeš biti najzgodniji frajer u Paraliji! – uzbuđeno je uzviknula i otrčala nazad u sobu.
Znam da nema šanse da se protivim njoj i njenim idejama, pa sam je poslušao jer nikako nisam bio u stanju da se raspravljam i opirem. Pogotovo ne s njom. Uzeo sam strukiranu belu košulju ukrašenu šarenim cvetnim dezenom, uske smeđe farmerke, crni sat marke Rolex (dobio sam ga na poklon, ne tripujte da sam bogat), i bordo crvene Nike patike. Još uvek u šorcu i atlet majici zaputio sam se ka sobi 127 na dvanaestom spratu.
Na lift sam čekao dobrih minut i po', jer pobogu, ko će se popeti na sprat iznad. Lenost je najveća bolest. Posle ljubomore, naravno. I pizzopatije! (To je naziv koji sam dao nekontrolisanoj želji za picom. Po celi dan. Svaki dan. Don't judge.)
Ušavši u lift ispred sebe sam ugledao dva metra SEKSA sa crnom kosom, tamnim tenom i najboljim telom koje sam video u svom prokletom životu! Neće mi verovati, ovaj lik je nerealan.
Mutavo sam se nasmešio jer sam inače najretardiranije biće koje postoji, pored toga stojim pored čoveka svojih snova, visokog, mišićavog, prelepog, sa crnim očima, aaa...
Nebitno, zaboravite, previše se uzbudim u ovakvim situacijama. Uh, okej.
Nakon što sam se mutavo nasmešio, mutavo sam gledao u vrata lifta i shvatio da vožnja predugo traje.
Pa, naravno. Nisam čak ni pritisnuo dugme broja dvanaest jer sam bio previše zauzet ponašajući se poludebilno. U trenutku sam se sjebao i proizveo zvuk nepoznat planeti zemlji. Bio je to miks režanja mačke i onoga što izlazi iz slonove surle.
Zgodni tip me zbunjeno pogledao i nasledila je neprijatna tišina narednih desetak sekundi dok konačno nije progovorio.
- Amm, jesi li dobro? – i dalje je imao zbunjen izraz lica.
- Joj, oprosti. Zaboravio sam da pritisnem na broj dvanaest. – jedva sam odgovorio.
Zgodni tip se slatko nasmejao.
- Nema problema, odmah ću te poslati dole. Ja sam na trideset drugom.
- Ahaa, važi, hvala ti.
U tom trenutku stigli smo do njegovog sprata i on je pošao da izađe, nakon što mi je objasnio kako da se vratim na dvanaesti sprat (verovatno je pomislio da sam totalni defekt).
- Ej, ustvari, mogao si me sačekati tu, da se ne spuštam sam čak u prizemlje. Ja moram časkom po neke stvari iz stana, a kontam ako sada odeš, ko zna koliko ću morati čekati na lift. – rekao je vraćajući se.
- Amm, važi. Čekaću te ovde.
DAL' ME ZAJEBAVAŠ? Voziću se još dvadeset spratova s ovim likom? Savršeno, to mi je šansa da ispravim haos od malopre. Sada samo treba da se smirim i ponašam normalno. Koliko je to moguće naravno.
*dva minuta kasnije*
Okej, nisam u stanju da se smirim i ponašam normalno. Upravo izlazi bez majice i u uskom šorcu za kupanje, sa sve peškirom u ruci i šeširom na glavi.
- Gde si ti pošao takav u pola jedanaest? – promrmljao sam šaljivo.
- Noćno kupanje, tu na plaži. A šešir je čisto zbog fore. – odgovorio je kroz smeh.
- Uživaš, boli te.
- Trudim se – rekao je namigivajući mi. Ja sam mrtav čovek. Vode! – Koji reče da si sprat? Dvanaest?
- Da,da..
- Uh, pa imamo mi još da se vozimo. – rekao je,opet tim seksi tonom.
- Haha, mislim da ćemo stići pre nego što misliš.
- Bolje bi bilo, devojka me čeka u prizemlju, a jedna je od najnestrpljivijih osoba koje poznajem.
Jebem ti dan. Kakva sad devojka? Ja sam baksuz, bacite me s balkona.
Mutavo sam se nasmejao i već smo bili na dvanaestom spratu.
- Videćemo se još, malac. Čuvaj se!
Nećemo se videti još savršeni monstrume.
