Izgubljena u tim očima

Nazalost,stigla

8 sati ujutru,u kolima sam,na putu za L.A.Napustam svoj rodni Denver.Ipak,okolnosti su takve.Nervozna sam,ne zelim ni sa kim da pricam,svi me nerviraju svojom pojavom.Napustiti Denver zbog majkinog novog posla,nije joj odgovaralo da bude vlasnica male pekare na uglu,već bi da se zaposli kao direktorova pomoćnica u firmi.Živeli smo kao i svaka porodica srednjeg sloja,imala sam krov nad glavom i hranu na stolu,skladnu porodicu.Pa,na neki način,sve dok se tata nije oženio drugom ženom.Brat i ja smo bili tužni,tata je imao novu porodicu.Zapostavio nas je,jednom me je pozvao,godinu dana nakon što je otisao,dobro se setio.Taj razgovor je trajao svega 10 minuta.Od tad se nismo čuli.Vremenom sam se trudila da ga zaboravim,a zasto i ne bih.Ipak,nešto me stegne u grudima kad pomislim da on sad ima novu porodicu,malu decu sa tom ženom,a mi,mi nemamo oca.Svakako,ne bih više o tome.Dakle,dan pred polazak u L.A. sam preplakala,bila sam besna i nisam želela ni reč da progovovorim sa majkom. Tišina u autu,niko ni reč ne progovara.U Denveru ostavljam drugove,drugarice,lepe i ružne trenutke.Jako puno suza je proliveno.Nick-u,mom bratu, je drago,ide u L.A.Meni društvo zavidi,ali ja sama sebi ne.Bila sam tamo u nekoliko navrata,lep grad,nije za mene.Već smo blizu,moj bes dostiže vrhunac.Razmišljam o novom društvu,novoj školi,kako će me ljudi prihvatiti?L.A. je zagonetno mesto za jednu 16-ogodišnjakinju.I nažalost,tu smo.Prbližavamo se našoj kući.Velika,dosta veća i lepša od one u Denveru,priznajem.Usla sam tamo.U njoj se već nalazio nameštaj,mama se za sve pobrinula.Moram priznati,moja soba je prelepa,prava girl dream room.Zatvaram se u nju i bacam se na krevet.Počela sam histerično da plačem,nisam želela da neko to vidi.