The path of love and hate

Glas iz divljine

Opor miris jutra zaparao joj je čula,otupela nakon višečasovnog sna koji joj je već duze vreme bio uskraćen.Drhtala je.Kroz njenu tanku lanenu košulju strujao je prolećni,hladni povetarac I ledio joj krv u žilama.Osećala je težinu u glavi I nepodnošljiv bol u desnoj ruci.Pod njom se nalazilo vlažno tlo,a iznad nje sivo nebo bez ijedne naznake vedrine.Kao posle noci pijančenja,imala je veliku želju za vodom,usne su joj bile skorele,a prsti drhtavi...Kao narkoman koji nije dobio svoju dozu...Mrzela je činjenicu da nema pojma gde se nalazi I,uspravivši se sa teškoćom premotala je nedavna dešavanja u svojoj glavi ne znajući da li je to bilo juće ili ipak pre 3,5 ili 10 dana...Bojala se da gubi razum,želela je da zaplače,ali nije imala snage.Osvrnula se oko sebe I zamagljenim pogledom osmotrila visoko drveće koje je bilo na sve strane,bila je duboko u šumi,kako joj se činilo,u blizini je bio potok,čula je opšte poznato žuborenje,a jedino društvo bila joj je sova koja ju je smunjičavo posmatrala sa jedne jele.Protrljala je oči,kao da se I dalje nada mogućnosti da je sve samo san I da će ubrzo da se probudi u toplini svog doma.Polako se pridigla na noge želeči da još malo uživa u prizoru iz svog ,,sna" jer pejzaž nije želela da uzme u obzir kao javu.Setajući,naletela je na ostatke logorske vatre I odstupila par koraka ne uspevši da krikne zbog toga što joj je grlo bilo suvo. Mesto je još uvek bilo vrelo.Bila je ubedjena da to nije njenih ruku delo I probudio se tračak nade da ipak nije sama ovde,ali opet...više nije bila toliko sigurna u svoja ubeđenja.Žustro je nastavila dalje.Provlačila se između drveća prateći zvuk potoka,nadajući se da ce izaći na čistinu I da neće imati blizak susret sa nekom divljom životinjom.Iako nije imala predstavu šta radi tu,iako nije mogla da se priseti skorašnjih dešavanja I iako ju je sve to ubijalo u pojam,čvrsto je odlučila da će I pored svega toga da nastavi svoju tek započetu ekspediciju.Vazduh je bio svež I vlažan,cvoktala je jer je jutro bilo hladno,svaki novi korak bio je sve tromiji I kada bi iza prethodnog reda drveća ugledala novi,razočarenje I strah bi je sve više obuzimali I gubila bi nadu...Imala je utisak da već satima traga za čistinom iako njeni uzaludni pokušaji nisu trajali više od sat vremena.Izmučena,gladna I žedna stuštila se na tlo I zadržala suze stisnuvši usne.Koliko god da je u početku bila impresionirana prirodom,sada ju je plašila,svi ti gigantski borovi,svež vazduh I sitni insekti od kojih ju je podilazila jeza...Želela je samo da se što pre vrati u grad pun zagađenja,izduvnih gasova I smrada,lepota se ne može meriti sa sigurnošću,sada je bila uverena u to. Sklupčala se poput fetusa dok su njeni zubi ritmicki nastavljali da cvokću.

Izgubljena u svojim mislima već je režirala svoj tužan I tragičan kraj.Već je smislila naslov u novinama kojim objavljuju smrt usamljene doktorke koja je pomogla mnogim ljudima,ali sebi nije mogla...

,,Hej,znači tu si..."pretrnula je začuvši dubok muški glas.Istovremeno je osetila I strah I nadu.Pridigla se na noge I zauzela odbrambeni stav,uzevši veliku granu koja se nalazila u blizini.Svoj unezvereni pogled usmerila je u pravcu iz kog je čula glas. Tamo između žbunja I stabala visokog drveća stajao je nasmejan,visok mladić čiji izgled nije mogla u potpunosti da skenira na udaljenosti većoj od 20m.,,Gospođice,dugo ste spavali..Mislio sam da ćete biti suviše uplašeni da se maknete sa mesta na kom sam vas ostavio"lagano joj je prilazio,a ona je istodobno odmicala.Glas mu je bio opušten,šta više,šaljiv...Nije progovarala I ponašala se kao divljak sve više stežući svoje ,,oružje".,,Ma dajte...Zar stvarno mislite da biste mogli da me savladate tom svojom...sabljom?"nakezio se.Njeno lice preplavilo je bledilo.Isti podrugljivi smeh!Dođavola,hoće li se ikada otresti utiska da svaki muškarac podseća na NJEGA?Da li zaista svaki drugi kog sretne liči na prokletnika ili je ona samo opsednuta ludača?I sama je glasala za onu drugu mogućnost.Poražavajuće,ali istinito,I dalje je odmicala I pojačavala stisak ne skidajući fokus sa svog napadača,spasioca,poznanika..ma,šta god da je bio.,,Nemojte da me se bojite.Zar sam toliko strašan?...Bledi ste"ubrzao je korak,što je nju omelo u njenom povlačenju, te je petom zakačila koren nekog praistorijskog drveta I zateturala se,,Ako ovako nastavite,možete da se povredite.A verujem da vam to nije cilj..Zelim da prestanete da bežite od mene I da me saslušate"govorio je glasom razuma,ali ona nije videla razlog da ga posluša zaboravljajući da je pre samo par momenata vapila za nečijim prisustvom. Umesto toga,nastavila je da se povlači I pri tom ga skenirala pogledom jer joj je sada bio bar duplo bliži od trenutka kada je začula njegov glas.-Poznat lik-razmišljala je-te crte lica...Neobrijana brada stara oko nedelju dana...Zelenkastoplave oči,plava kosa sa naznakama tamnijih nijansi...Ima oko 20 godina,mlađi je od mene...Sigurno ga znam!Ma daj Jane,mućni glavom!-uzalud je pokušavala da ga se seti,umor je odradio svoje I bila je spremna da sačeka neko vreme da bi se prisetila,ali do tad nije želela da razgovara sa njim.