My Life❄

Početak❤

Ok, ovo je već previše. Ne mogu da verujem koliko je napolju hladno. Previše. Čak je -19. Smrzavam se. Unutra je banja. Bukvalno. Toliko je toplo da se šetam u majici kratkih rukava. Ahh, moram napolju, do grada. Šteta. A baš mi se ne ide nigde sada. Ali šta ću, kad moram. Hmm, šta da obučem? Otvaram orman i gledam. Vršljam po stvarima i posle dobrih petnaest minuta odlučujem da uzmem beli štrikani džemper koji mi je baba štrikala i crne uske farmerke, belu jaknu, kapu, šal, rukavice i sivkastobele puf čizme. Zaključavam vrata i polazim. Taman da pozovem taksi, čujem kako ispred moje kapije neko trubi. Okrećem se prema ulici i ugledam veliku crnu limuzinu.
Wtf? Šta će ova stvar ispred moje kuće?
Moja porodica i nije bila nešto bogata, mislim oduvek smo imali dovljno za naše potrebe i za putovanja, ali ne baš i za limuzine.
Prilazim autu i primetim da u kolima sede jedna žena i neki čovek, i naravno njihov lični vozač. A pošto su stakla limuzine bila zatamnjena, nisam mogla tačno da razaznam ko se u njoj nalazi. Žena, koja je sa tim čovekom sedela pozadi, otvorila je prozor. Hah, kada sam videla da su to moji roditelji bila sam u tolikom čudu da sam krenula da izlazim kroz zatvorenu kapiju. Toliko sam se jako zalupila da sam otišla šest koraka u nazad i pala na tako mekan i previše mokar sneg.
Omg? Zašto? Kako?Oni u limuzini? Why?
Sedim u snegu i sva ta pitanja mi ptolaze kroz glavu. A odgovora nigde. Vidim majku i oca kako trče ka meni i pitaju me da li sam dobro.
Da li sam dobro? Pa kako da budem dobro posle onog što sam videla?
Progovaram tiho: "Dobro sam, nije mi ništa, samo mali udarac, hah."kezim im se, ali oni me najbolje poznaju, pa eto i sad su shvatili da ipak nisam dobro.
"Hajde Mia reci nam, šta je bilo?" pitaju me oboje u isto vreme.
Aaa kako je to lepo, baš su prave srodne duše!
"Dobro, dobro. Molim vas, recite mi odakle vam ta limuzina i šta će vam ona?" zabrinuto ću ja. A i znam da ne sluti na dobro, jer me intuicija nikad ne laže. To je jedina dobra stvar koja mi služi nečemu, hahah.
"Jao Mia! Znaš li da si previše plašljiva? Pa, dušo, selimo se u Meksiko!" tata mi sa uzbuđenjem govori.
Mama mu se pridružuje sa još većim uzbuđenjem: "Da, selimo se u Meksiko!"
Jao ne! Znala sam! Neću da se selim! Ovde imam prijatelje! Kreću mi suze i polako im govorim: "Mama, tata, ja ne želiim da idem tamo! I što ja nisam učestvovala u odluci? Mislila sam da smo prava porodica i da u svim odlukama zajedno učestujemo." završila sam govor sa suzom u oku.
"Mia, draga moja" mama me grli i kreću i njoj suze, a to znam jer mi kvasi majicu, a zatim nastavlja "Nismo te uključili u tu odluku, jer smo sad dobili ponudu i došli da zajedno odlučimo. Mi smo samo hteli da vidimo tvoju reakciju, jer znamo da ti je Meksiko omiljeni grad."
You kidding me? Samo proveravaju moju reakciju? Aaa znači ne idemo? Ah, pa i mogli bismo, haha ide mi se. Jeste, imam ovde društvo i to, ali volela bih da idem.
"A, znači, još nije ništa odlučeno? Lepo. Hihi. Mislim da cu da prihvatim da idemo u Meksiko. Hajde da se dogovorimo sve. Ah, da, niste mi odgovorili odakle vam limuzina?" upitam ih veoma pažljivo
"A to, da, pa, ovaj.. " tata mnogo odugovlači, ne znam šta mu je.
Samo sam čula mamu da, kao iz topa, govori: "Dobili smo je od firme, kao i ponudu za Meksiko, jer smo bili vredni i sada smo unapređeni."
Sa velikim uzbuđenjem smo nastavili razgovor.

❄❄❄❄❄❄❄❄❄❄❄❄
Hejjjj! Ovo je prvi deoo. Jeste kratak ali to je to za sada.
Hvala sto citate. I izvinjavam se na greskama. ❤

P