My Life❄

Mi historia (Moja priča)

*Detinjstvo u Beogradu

*Novi Sad - najlepši srpski grad na prvom je mestu na mojoj listi, Beograd je na drugom mestu.

*Russia ❄❄❄

*Zaljubljena devojka - Stavros.

*Selidba u Meksiko.

*Pariz

*Italija

*Luksuz u Beču

*Lepotica i zver

                         ***

Pa da počnem ...
Rodjena sam u Beogradu 09.09.1998.
Rasla sam u porodici koja se jedino tako može nazvati - porodica - prava porodica. Roditelji koji su uvek bili tu za mene i mog brata - Luku.
Živeli smo u kući koja je imala dva sprata, fasada je bila ofarbana u svetlo ljubičasto. Imali smo veliko dvorište a u njemu mini parkić - ljuljaške, klackalice i ljuljašku za više osoba, hahah ako znate na šta mislim. Imali smo dve, tri jabuke, kajsije, trešnje (mislim drveće).
Gornji sprat kuće imao je dve dečije sobe - za mene i brata i kupatilo.
Donji sprat je imao dva kupatila, dnevnu sobu, kuhinju i spavaću sobu gde su moji roditelji spavali.

Eh i tako, detinjstvo je stvarno bilo prelepo. Oduvek  se sa radošću sećam detinjstva. Luka i ja išli smo u obdanište koje je bilo puno elitne dece - znate ono mama i tata bogataši = razmaženo dete. Nas dvoje nikad nismo bili takvi - razmaženi i uobraženi.  Uvek smo bili skromni jer smo znali da bi naši roditelji želeli da mi - sutra - kada odrastemo budemo dobri ljudi.

Sećam se, kada sam bila mala, uvek su mama i tata dolazili po nas tačno u dva sata i pet minuta u obdaništu, pa smo na putu do kuće odlazili u prodavnicu i kupovali šta nam sve treba da napravimo najukusniji ručak na svetu i svakog dana smo svo četvoro pravili ručak i divili se koliko je dobro ispao.

I tako nekoliko najdivnijih godina u našim životima su prolazile jedna za drugom.

Sreća kratko traje.
Svaku sreću mora nesreća da pokvari.

Dogodila se jedna velika nesreća i našu porodicu učinila nesrećnom.

10.09.2004. godine, dan posle mog rodjendana, zadesilo nas je nešto što nikad neću moći da prebolim.
Nešto strašno. Tužno.
Moj brat .. Luka
On je umro.
To je najtužniji trenutak u mom životu.
Udario ga je kamion.
Luka se igrao u dvorištu obdaništa sa još nekoliko dece i taman da udje unutra u obdanište , kamion je vozeći prebrzo pokupio kapiju koja je ogradjivala dvorište i sa kapijom pokupio i tu decu koja su se igrala.

Odnosno samo Luku i dečka koji su se vratili po zaboravljenu igračku.
Posle toga osmeh nije više krasio naša lica. Samo tuga, tuga i tuga.
Mnogo tuge. Moja mama je bila na prvom stupnju anoreksiije koliko je smršala. A moj tata - to više nije bio isti čovek kao nekad - pao je u depresiju i prosto ne znam ni ja šta je sve tu bilo. Imajte u vidu da sam imala samo šest godina.
Bilo mi je jako teško da gledam svoje roditelje tako pa sam činila sve da ih malo oraspoložim.
Shvativši da imaju još jedno dete koje je tu i koje treba izvesti na put, oni su se polako, vremenom oporavljali- malo po malo.

Zatim ...

Nesreće se ređaju jedna za drugom..

A zatim ...

Dolazi upis u prvi razred osnovne škole. Pregled kod očnog.

"Gospodjo Miller, vaša ćerka ne vidi dobro." govori doktorka mojoj mami

"Ne, to nije sigurno. Mislim da treba pokušati ponovo dok sam ja ovde" kaže ona doktorki, a zatim gleda u mene i govori mi "dušo, hajde pročitaj mi ova slova"

Ja žmirkam i kao čitam "A, M, L ..."
Oh a inače bilo je A, N, E.

One su razgovarale o tome gde da odemo na detaljniji pregled i to.

Bolnica u Beogradu (neću navesti o kojoj se radi) - ulazmo kod doktorke u ordinaciju.

"Dobar dan, sedite" pokazuje rukom da sednemo.

"Dobar dan" zajedno će mama i tata.

"Ovako, vaša ćerka ima glaukom."

"Da?" mama nesigurno govori.

"Glaukom je visok očni pritisak. To se ne može lečiti i ona se jednog dana može probuditi i reći vam da ništa ne vidi." tako opušteno je rekla, bez imalo osećanja.

"Ne! To ne može biti tako!" mojoj mami kreću suze, nastavlja "dovidjenja gospodjo! Polazite" ljutito će moja majka.
Izlazimo i odlazimo kući. U kolima tišina. Svi ćute. Niko ne želi da priča o tome.

Dani su prolazil...
Kod nas u goste došla je mamina prijateljica koja je doktorka i kada joj je majka ispričala za moj problem onda nam je ta doktorka - Lena preporučila rusku privatnu kliniku u Novom Sadu.

Posle nekoliko nedelja..

Otišli smo na pregled u toj klinici i rekli su nam da imam glaukom i retinopatiju i da te dve bolesti nikako ne idu zajedno ali da će pokušati ave što je u njihovoj moći, ali

Ali - uvek postoji ali.

Ali moram da odem u Rusiju.

Da vam kažem šta je retinopatija- to je bolest očiju - odnosno suženo vidmo polje - ne vidim sa strane već moram da okrenem glavu da bih videla to nešto sa strane.

Ćao! Da ne bi ovaj deo bio predugačak ići će u nastavcima pod imenom "Mi historia- 1,2,3,4,5,6,7,8,9" - znaci ima devet delova - svaka zvezdica predstavlja novi deo "Moje price"
I da, ovo je sve ono iz prošlosti, iako je dnevnik bio predvidjen da se opisuje moj sadašnji život ipak sam htela da delimično upoznate moju prošlost, hahah kao da vas je zanimalo .. Al nema veze. Ajde uživajte.
:-*