Revenge » h.s. [ #WWC ]

Chapter 23.

Harry Styles' P.O.V.

Gde je?! Gde je nestala?! Pretražio sam ceo koledž uključujući i školski park. Ne znam gde je mogla da ode? Na um mi padne idea da ju je možda Zayn kidnapovao kao prošlog puta. Vadim telefon iz džepa i brzo utipkam Zaynov broj telefona. Nakon par sekundi se javlja. "Zayne gde je Victoria? Šta si joj uradio?" - nisam mu dozvolio ni da bilo šta izusti nego sam se zadrao na njega. "Uuuuh, uhhh, smiri se malo čoveče, šta si se tu zadrao k'o petao?" - tipični Zaynovi odgovori, koji me svaki put sve više i više nerviraju. "Zayne ne pravi se glup! Gde je Victoria?!" - ni malo ne snižavam ton. "Kakva Victoria te spopala?" - kaže sarkastično. "Slušaj Zayn, tvoja svakodnevna gluma kod mene NE deluje! Možeš da lažeš do sutra ujutru što se mene tiče, ali ako joj hvali samo dlaka s' glave, kunem ti se ubiću te!" - počinjem da dobivam naliv želje za krvlju, jer uvek kad sam iznerviran imam želju za ubistvom. "Okomio si se na pogrešnog vampira! Potraži je onde gde se najmanje nadaš, možda je i nađeš tamo!" - spusti mi slušalicu, a ja poželim sad da otrčim do njega i da ga golim rukama zadavim tj. da mu polomim vrat i tako bi se smrskao u komadiće.

Pogledam u nebo, sitne ledene pahuljice su lagano padale na zemlju i pravile snezni pokrivač. Victoria mnogo voli sneg, poput malog deteta je. Pre godinu dana kada je još bila nova ovde, zajedno smo u snegu tražila njen ručni sat. Oboje smo znali da ga možemo lako pronaći magijom, ali ona je insistirala. To veče je bilo meni ne zaboravno, jer me je tako vratila u ono doba kada sam još uvek bio normalan čovek, mali dečak. Tada sam bio srećan i nisam mario za nikog sve dok me ujak nije pretvorila u vampira, tačnije polu-vampira. Mogu jesti i običnu hranu, ali ipak više žudim za krvlju.

//FLASHBACK//

"Mama, da li si dobro?" - stojim pored mame držeći je za hladnu ruku dok ona leži bolesna sa polu otvorenim očima. "Dobro sam sine." - kaže skoro ne čujno. Odjednom počinje teško disati te me ujak izvodi iz sobe dok ja to ne želim i dozivam svoju majku. Ujak me ostavi ispred sobe vrati se i zatvori mi vrata pred nosom. Nije mi bilo jasno zašto se mami odjednom slošilo? Seo sam na pod pored vrata i gledao u prazno, razmišljajući o svojoj srodnoj duši. Mama mi je pričala da bi me to možda moglo smirivati u ovakvim ili sličnim situacijama. I smirivalo me je, uglavnom. Često bih zamišljao kako bi ta devojka izgledala. Zamišljao sam je sa tamnim očima i tamnom kosom, da ima čisto srce poput moje majke, da bude iskrena i da me iskreno voli, ali bi mi moja majka svaki put pričala da takva devojka ne postoji. Ne znam zašto ona to misli, ali sam siguran da ipak postoji barem jedna devojka tog opisa.

Ujak otvara vrata sobe tužnog pogleda, utrčim u sobu do mame, ali njene oči su bile čvrsto zatvorene. Počeo sam da je dozivam i vučem, ali se nije budila. Ujak mi priđe i pokušava da me smiri, ali ne uspeva. "Harry, smiri se!" - okrene me ka sebi i prodrma me oštro me gledavši u oči. "Mama, je sada na boljem mestu. Veruj mi!" - pogledam u mamu pa u ujaka, pa opet. "Tako.." - pusti me, a zatim se ja vratim svojoj dragoj mamici. Pomazim je po kosi par puta i poljubim u čelo. "Volim te." - kažem mrtvoj majci. Odjedno osetim dah na svom vratu i u istom trenutku osetim jak bol i zaderem se.

Tog dana - 16.12.1739. - sam postao polu-vampir blago rečeno, ubica. Ujak me je učio da ubijam životinje, ali i ljude. Na hiljade ne dužnih života sam ubio, što životinja, što ljudi. Naučio me je da nikada ne verujem ženskom srcu, tj. mozgu, jer žene nikad ne koriste svoje srce, a kamo li osećanja. Zato ja igram njihovu igru.

Sada se kajem zbog svega toga jer sam ubijao i povređivao sve oko sebe...

Victoria Cullen's P.O.V.

Polako silazimo iz aviona. Vreme mi je tako brzo prošlo u avionu, što sam više želela Harryja kraj sebe, to sam bila više svesnija da ga više neću nikada videti.