'Stay Behind Me'

Part 1

''Ponovo sama, super.'' Duboko uzdišem sedeći na velikom praznom trosedu, gledajući u mali plamen vatre koji se polako povećava uz pokret moje ruke.
Usamljena sam, ponovo. Zašto me uvek ostave kada su mi najpotrebniji? Nemam ni 25 godina, a toliko toga sam prozivela sama. Bez prijatelja, porodice, dečka sa kojim sam toliko toga prošla i koji je ostao i dalje uz mene pored sve boli koju sam mu nanela, ali sada nije sa mnom. Naravno, nisam želela da ga povredim jer sam neke stvari uradila nesvesno. Moj život je,sve u svemu, toliko komplikovan da i sama ponekad ne razumem šta se u njemu dešava..
Rasplamsavam vatru, toliko da zasvetli cela prostorija. Volim da se igram sa njom. Primećujem sliku na kaminu, nisam je tako dugo videla. Nisam je primećivala.. Brzo je uzimam i vracam se na trosed, gledam u troje nasmejanih lica punih srece i radosti. Srećna porodica. Sklupčavam se na trosedu, stavljajući uramljenu sliku na svoje grudi. Počinjem da plačem.. Sve sam uništila, sve. Čak i svoju porodicu, zbog mene nisu tu. Kriva sam. Uplakana, ubrzo sam zaspala pored velikog plamena vatre koji se polako smanjivao..
''Sem, probudi se. Ponovo si zaspala? Dobro si?'' Polako otvaram oči, koje me i dalje peku od suza koje sam izbacila iz sebe. Tu je, došao je. Pratim ga pogledom dok ponovo pali vatru u ogomnom kaminu, ugasila se jer sam zaspala. ''Izvini, nisam trebala da spavam, ne znam ni kako se to desilo.. Izvini za vatru.'' Nemam običaj ovako rano da zaspim, ali desilo se.. Tek je šest sati, trebala bih nešto pojesti. Polako se uspravljam u sedeći položaj i pokretom ruke palim vatru, koju sam ugasila. ''Ma vatra nije bitna, ti si. Izvini za ono danas, stvarno sam pukao.. Nisam trebao ono da ti kažem, sama znaš da nisi kriva za to. Ne želim da sebe kriviš.''
Naravno nije bio u pravu, jer sam ja uvek jedina i odgovorna za sve. Za razna ubistva po bloku, dolaze u moju kuću da me ispituju ili da se žale što nemaju nikakve dokaze. Obično me prvo ispituju pa odvedu u policijsku stanicu, to se sve dešava zbog mog dolaska ovde. Oni imaju dokaze, dve tačkice na vratu su preveliki dokaz. Zbog toga mogu da optuže bilo koga u ovog gradu. Ali Nelson ne zna da drži svoje ljude pod kontrolom, gubi kontrolu nad svima čak i sobom. Izgubiće sve jednog dana, i neće mi biti žao. Zaslužio je i gore.
''Idemo da jedemo nešto?'' Trudim se da usmerim svu pažnju na mog voljenog dečka, jer je mnogo više zaslužio od mene.. Klimam glavom, upućujući mu lagan smešak do kog mi nije ni trunkicu stalo. Šta mi se dešava? U poslednje vreme postaje me baš briga za sve osobe koje su ostale sa mnom, to ipak nije baš najbolje. Jer su jedine osobe koje su na mojoj strani, da ne pričam o tome koliko neprijatelja tek imam.. Kao prvo ne znam gde bih počela. Ustajem sa troseda prilazeći Mattu koji bulji u vatru, skoro da ne trepće. Hvatam ga za ruku i naslanjam svoju glavu na njegovo rame. ''Volim te.'' Tiho izgovaram reči koje odavno nikome nisam rekla, ježim se na samu pomisao na to.. ''Volim i ja tebe.'' Ljubi me u čelo za koje je bio u mogućnosti jedino da poljubi i stiska mi ruku. Ali, njegov odgovor bio je drugačiji. Reči mu postaju hladnije, kao da to više ne misli ili mi samo vraća za moje ponašanje. Promenila sam se, ne krijem to. Smrt oca me je promenila, iako je to bilo dosta davno ja njega još uvek nisam prebolela. Ali mama mi je zato bila psihički poremećena, jedinom detetu je onemogućila normalan život. Nije ga želela za mene, zato sam ovo što sam. Nas troje smo živeli u maloj kućici,u mirnom delu grada na kraju Engleske. Kada je tata otkrio šta moja bolesna majka namerava da učini sa mnom, on joj se usprotivio i pokušao da je ubije. Nažalost ona je ubila njega, jer je bila jača. Žao mi je što su morali da naprave mene, jer sam ja uzela sve od njih. Sve njihove osobine su u meni. Ne znam kako sam preživela kad sam bila mala, ali mama mi je pričala da mi je ona pomagala u prolasku kroz ''taj'' period ali izgleda da mi je samo odmogla. Jeste ona učinila da postanem nešto što su svi kroz svet saznali vrlo brzo, da postanem nešto čega se svi plaše, da me svi ljudi osuđuju i pričaju za mene da sam monstrum, nisam to. Pa draga mama, uspela si. Sve je po tvome, i zbog toga nemam ni prijatelje. Naravno tu su one ulizice jer misle da ću ih štiti kada im to bude potrebno, a ako ja njih budem štitila ko će mene? Ali zašto bi mene neko štitio kad su najjače tri osobine u meni, žašto kada se jedini predmet sa kojim bi me ubili nalazi kod mene? Baš zbog toga, svi moji neprijatelji traže razne načine da bi me ubili i izvadili malo moje krvi tj. Isušili bi me do zadnje kapljice da bi oni posle postali nešto kao što sam ja. Ali oni ne zanaju da je to nemoguće, jer od moje krvi samo neko može da preživi ako umre. Postati ovo što sam ja, niko više ne može. Moji roditelji su bili posebni jer su me napravili ovakvu, ali ja nisam posebna. Moj život je bol i patnja, svi ljudi oko mene umiru recimo mojom zaslugom. Recimo da se nista od ovoga ne bi desilo da moja divna majka nije pokrenula moju kletvu pre 1540 godina, kada sam zapravo počela da živim..

Vote&Comm obavezno. Nastavak uskoro❤️‍