Čekale smo bus za stanici koja je bila poprilično daleko od stadiona. Još uvek mi je moj instinkt govorio da će se desiti nešto loše... Usput smo srele moju tetku i ona nam je posudila auto da se vratimo u Beograd jer je bilo kasno da više čekamo ali pod u slovom da povezemo njenu kćer, tj. moju tetičnu. Pristale smo, naravno. Nakon 1h priče i vožnje odlučile smo upaliti radio...tacno na vanredne vesti. Nisam mogla verovati da se ovakvo nešto moglo desiti...san koji sam sanjala prošle noći se ostvario...četiri anđela su postali anđeli...poginuli su na putu za aerodrom...23.07.2017. u 23:10...naš 1D... Ovdje im je bio poslednji koncert...Na radiu su pustili pesmu Little Things. Zaustavila sam auto, izasla i sjela na travu pored ceste. Marija me gledala. I tetična...Marija i ja smo počele plakati. Duša me bolila. Tetična me pitala ko su bili oni... Odgovorila sam joj da su to bila četvorica mojih života: jedan dugokosi, drugi plavušan, treći je bio naš heroj, a četvrti i najstariji je bio naš branilac. Iza njega je ostao mali sin Freddie...koji će,nadam se, sa svojim prijateljima jednog dana formirati novi One Direction... Pogledala sam u zvezde. Četiri su sjale najjače i formirale su oblik beskonačnosti. To su bili oni...Sa očima punih suzama sam ustala i krenula prema autu ali...pred očima mi se pojavila bijela svjetlost i nakon što sam ju ugledala, srušila sam se na tlo. Probudila sam se u bolnici, okružena doktorima. Imala sam slab puls i rekli su mi da imam tuberkulozu i da ću umreti...ali ipak nisam...evo me, tri godine posle toga, zdrava kao dren, sedim pored Liama, Nialla, Louisa, i Harrya i pričam sa njima. Svi su ih zaboravili ali ja nisam. I moja sestra Marija je umrla od srčanog udara, deset dana nakon 1Dja i sad i ona leži tu, kraj njih. Svaki dan dolazim ovde i nikad nisam nikog videla. I kada londonske kiše padaju, ja sam tu, sa njima...i zauvek ću ostati, kao što su oni uvek bili tu sa nama...
