Inace mrzim svoje rodjendane tako sam i ovaj. Previše čestitki. Poklona...svega! Ali ovaj koncert mi je bio jedini drag poklon. Imala sam neki loš predosjecaj, verovatno zbog sna i nisam bila sigurna bi li trebala krenuti na njega. Sestra me ipak ubedila da podjem s njom. Koncert se treba održati na stadionu Koševo u Sarajevu. Sestra Marija i ja smo došle dva sata ranije na stadion. Došli su svi Directioneri sa balkana: srbi, hrvati, bosanci, makedonci, crnogorci, albanci, grci...i ovu noć smo svi bili velika porodica. Koncert je počeo. Svi smo pevali smo i skakali kao ludi. U kutijicama za hranu smo na binu bacali sarmu i ćevape, pjevali im naše narodne pesme i razgovarali sa njima. Plakali smo...svi...ali od sreće! Bilo nam je žao kad je koncert završio. Stadion je izgledao kao poslije kraja II Svjetskog rata, a ne koncerta. Njihovo osiguranje nikome nije dopustio da im priđe pa smo, nakon uzaludnih pokušaja, krenule kući.
