My "devil" angel - d. o'brien

On je nevolja

*2 tjedna kasnije*

Khloe p.o.v.

Ležim na krevetu i mislim o Dylanu i svemu između nas. Nisam mislila od drugim stvarima, nego samo o Dylanovom pitanju

"Khloe, želiš li mi biti djevojka?", "Khloe, želiš li mi biti djevojka?", "Khloe, želiš li mi biti djevojka?" -samo mi je odzvanjalo u glavi. Počela sam plakat na to pitanje, nisam mogla izdrzat. Ustanem se s kreveta i obučem pidžamu. Bacim se na krevet i jako brzo zaspim

Vidim figuru Dylana kako stoji i plače krvave suze. Dođem pored njega i obrisem mu suze, a on se nasmije i kaže mi:

"Ne zaslužujem te, idi od mene i ne vracaj se više, vidiš li što mi radiš!" - pokazuje na sebe i polako se udaljava od mene u mračnu duljinu

Trznem se i i duboko disem."To je bio samo san Khloe, smiri se, samo se smiri!" - povičem na samu sebe te se vratim natrag spavanju

Sutradan Dylan nije došao u školu. Sjedila bih sama na satu za koje uopće nisam marila jer sam se brinula za Dylana i tako svih šest sati koje sam imala. Izdahnem jako duboko i dok sam izdahnula zazvonilo je za kraj zadnjeg sata kojeg sam imala. Krenula sam prema izlazu škole, kad sam osjetila nečiju ruku kako me dotaknula, odmah sam se okrenula. Vidjela sam Joea svog uzrujanog i suze su mu navirale na one zelene oči.

"Khloe, Dylan..." - kaze, no ja ga prekinem

"Što se dogodilo Dylanu, što je bilo reci mi!!" - povičem i govoreći i plačući

"Dobro je samo on više nije Dylan koji je bio sretan, sad je u depresiji i tužan je." - kaže dok mu ruke drhte

"Za sve sam ja kriva ja sam ga odbila kad me je pitao da mu budem djevojka, kako sam glupa" - kažem jecajući i udaram se po svojoj glupoj glavi

/flashback/

Otpustili su me iz bolnice. Dylan mi je pomogao da se ustanem i ubrzo me odveo, ali ne doma nego u jedan park.

Vozili smo se dvadeset minuta od bolnice do parka. Stao je autom i da ja izađem on brzo izleti i otvori mi vrata, uzme me u naručje i nosi me do obližnje klupe u parku.

"Mogu i sama, znaš." - sarkastično mu odgovorim na što se on nasmije. Bez riječi je hodao i posjeo me na klupu

"Zašto smo ovdje došli?" - upitam ga s velikim upitnikom iznad glave

"Došli smo ovdje da ti postavim ono isto pitanje." - kaže sigurno, a ja znam o čemu on priča

"A koje to pitanje?" - upitam ga praveći se da ne znam o čemu priča

"Hoćeš li mi biti djevojka, jučer u bolnici si mi obećala da ćeš mi odgovoriti" - kaže drhtavim glasom

"Ne" - odmah kao iz topa mu diskretno kažem

"Zašto?" - kratko i jasno me upita 

"Mislim da je ovo prebrzo" - kežem potiho gledajući u njegove oči, u kojima su vrlo malo nadzirale suze

"Misliš da nisam pametan, zgodan ili me ne želiš" - zadere se svom snagom na mene dižući se s klupe u parku

"Nije to nego...!" 

"Nego što molim te nemoj se opravdavati!" -   prekine me derajući se na mene dok mu hoću objasniti razlog. Gleda u mene i vrlo brzo otiđe u nekom smjeru, a ja počnem plakati.

/end of flashback/

"Vratio se trenirati boks, nisam ga vidio ima već pet dana, nigdje ga nema." - tiho govori da nas ne čuju neki učenici koji su prolazili pored nas