"Bićemo zajedno, zauvek..."

1. Deo

I evo me...

Stižem sa svojom porodicom u jednu predivnu kuću sa malim dvorištem, donekle me je podsećala na kuću iz nekog američkog filma. 

Ulazim unutra. Zapaža razne stvari: stari sat na zidu, 5. stepenik škripi, vidim nekakvu ogrebotina na zidu, ali sve u svemu mi se svidja. Izabrala sam predivnu sobu i uzela je za sebe. U lila boji, koja mi je inače omiljena. 

Ovo preseljenje mi je na neki način novi početak, ali opet, bojim se, jako se bojim da neću naći prijatelje. Ali moji strahovi su polako nastajali. Pronašla sam drugaricu. Bila je to moja komšinica, Izabel Valentajn. Kada mi je rekla svoje ime, prvo što sam pomislila bilo je: razmažena, uobražena bogatašica. A i njen izgled mi se nije dopao. Bila je našminkana, sređena, nosila je markiranu garderobu.. Ali, tada sam naučila da ne procenjuje ljude na osnovu izgleda. Izašla sam da bacim đubre i videla devojku. Bila je to plavokosa, visoka devojka. Dugo sam je posmatrala, ali onda je i sama prišla

,,Zdravo, ti si sigurno ta nova devojka?"-rekla je sa osmehom

,,Pa pretpostavljam da jesam. Keti, drago mi je!"

,,Izabel. Mada, možeš da me zoveš Ili, akželiš. Izabel je predugo."-nije skidala osmeh sa lica, što mi se dopadalo. ,, Hoćeš da prošetamo malo?"-pitala me je

,,Zašto da ne! Mamaa, idem da prošetam"

I krenule smo..

Prva osoba koju sam videla bio je Tom, Tom Hačer. Bio je jednom rečju predivan. I najbolja stvar-bio mi je komšija! Imao je crnu kosu i divne crne oči. Bio je viši od mene, a i od iza. 

Oko 6 smo se vratile kući, jer moja mama šizi čim me nema duže od sat vremena. 

Izi živi sa majkom, a za oca ne zna(majka kaže da će joj reći tek kad napuni 18!)

Prošlo je već nedelju dana od mog dolaska u Feniks. Već sam se upoznala sa Tobom i super združila s Izi. 

_______________________________________

Jeste dosadno, znamm. Ali nemam vremena da duže pišem. Do sledećeg puta..