Monotonija.
Ustaneš se, odeš na trening, vratiš se, odeš u školu, vratiš se, odeš spavat.
Tako 4 godine.
4 godine proklete gimnazije ljudi.
16 predmeta,svaki profesor očekuje da se njegov predmet forsira. A ma molim te.
I tako, kad završiš tu gimnaziju, očekuje se da upišeš nešto normalno, nešto klasično, a opet da budeš siguran da ćeš s time naći posao.
Meni su na izbor stavili studije tipa medicine, stomatologije i slično. Najgora stvar jest to što sam ja rođeni antitalent za sve prirodne znanosti.
A talent za umjetnost i kreativnost.
Previše odskačem od stereotipa.
Sve što mene zanima, to nije normalno upisati, nećeš imati kruh od toga, nećeš ovo, nećeš ono...
A ja hoću francuski, likovnu akademiju, slastičarstvo( koje bih uzgred studirala u NY, a nema teoretske da me puste).
A sve je to nenormalno.
Mrzim monotoniju. Očekuje se da radiš sve isto kao i drugi, da ideš već utabanim putem kojim idu svi ispred tebe.
A što ako ja baš želim skrenuti?
Probiti vlastiti put?
Uspjeti, napraviti promjenu?
Žao mi je što se u našoj zemlji tako razmišlja, što su različitosti "nedopustive".
Stvarno mi je žao.
