Odabrana

Odabrani

Odmah do izlaska iz satora, potrazila sam Luka i ispricala mu za svoj razgovor. Nije bio nimalo iznenadjen.

,,I meni se desila slicna stvar. Uporno su mi postavljali jedno te isto pitanje, samo drugacije preformulisano, i kada mi se vec smucilo, pitao sam ih u cemu je stos i izbacili su me napolje!", rekao je.

,,Nema veze, sve ce biti okej. Valjda to znaci da ni ove godine necemo biti odabrani?" Glas mi je zadrhtao pri toj poslednjoj reci.

,,Iskreno se nadam da je tako...", zastao je na sekund, a onda mu se lice razvedrilo, ,,hej, hajdemo na kolace kod Dzimija, dok ne sacekamo proglasavanje odabranih".

Prijvatila sam predlog, a onda smo se zaputili ka Kod Dzimija, najboljeg mesta za okupljanje mladih, male poslasticarnice na raskrsnici na ulazu u sumu.

********

,,Hej Dzimi!", doviknuli smo starom poslasticaru, koji je razgovarao sa jednom od svojih kelnerica.

,,Vozdra deco!", Dzimi je obozavao da govori na satrovackom, iz nama nepoznatog razloga.

Luk i ja smo seli i narucili poznate Dzimijeve baklave, koje su bile toliko dobre da je sam predsednik Allerije pri svakoj poseti Desteriji zahtevao da ih jede.

Odjednom, medju masom, videsmo poznatu glavu kako ide u nasem pravcu. Dzef, decko koji je od prosle godine bacio oko na mene, priblizavao nam se. Dzef je bio poznat kao siledzija, grubijan kome su devojke sluzile kao predmet dokazivanja, a ja sam mu za sada bila neosvojiv trofej, koga je po svaku cenu morao da se docepa.

,,Caaao mala", namignuo mi je i oslonio se misicavom rukom o nas sto. Nabrah nozdrve kad osetih snazan miris kolonjske vode, koji je od njega dolazio.

,,Skloni se, Dzef, vec sam ti sto puta ponovila, ja ti nisam nikakav trofej da me pokazujes okolo". Nisam sad imala vremena za ovo.

,,Cuo si damu, skloni se", Luk se nesvesno nagnu zastitnicki ka meni.

,,Zacepi, kepecu, dama ume sama da govori", podrugljivo rece Dzef.

Iako je bio mnogo sitniji od Dzefa, Luk uopste nije bio lose gradjen. Dok je Dzefova pojava odavala utisak siledzije, kakav je i bio, na Lukovoj majici su se tek primetno ocrtavali misici, rezultirani napornim radom i treninzima zajedno sa mnom. Izgledao je elegantno i gipko, poput pantera, dok je Dzef vise licio na gorilu.

A onda se desilo nesto sto me je iznenadilo. Lukove oci su potamnele, misici su mu se stegli.

,,Ostavi. Je. Na. Miru", ponovio je jedva cujno, ali dovoljno razgovetno da Dzef to cuje i ustukne. Luk mene jeste uvek branio, ali nikad nisam videla takav nagon da me zastiti. Da bih smirila situaciju, pogledala sam ga i podrugljivo se nasmejala.

,,Luk, dama ume sama da se brani", ustala sam i jednim potezom oborila Dzefa na pod. On besno ustade i izleti iz poslasticarnice. Videla sam da mu oci ponovo postaju normalne, a da mu se telo opusta. Izvio je usne u osmeh.

,,Hocemo li krenuti, moja damo?"

,,Samo ako me ponesete do tamo, dobri gospodine, noge me ubijaju od ovog napornog rada!", pokazah nogom na mesto gde je do malopre lezao Dzef.

,,Vasa kocija je spremna!", uzviknuo je i uzeo me u ruke kao bebu, krenuvsi u pravcu sume.

Stigli smo do podijuma, na kome su se vec skupili clanovi Lectusa, i ugurali se medju narod koji je zeljno iscekivao najavu odabranih.

,,Narode Destena", poce predsednik, ,,kao i svake godine, i ove smo konacno odlucili ko su Sedam velicanstvenih, Sedam Odabranih, obdarenih, koje ce ovaj narod voleti i postovati, koji ce otici u Lectusiju na usavrsavanje. A sedmoro odabranih su..."

Za ovih petnaestak sekundi koliko je trajala dramska pauza, nije se cuo ni jedan jedini zvuk. Svaka osoba u krugu od 30 metara je u tih petnaest sekundi zadrzala dah.

Predsednik duboko uzdahnu, a moja ruka u tom trenutku pronadje Lukovu i cvrsto je stegne. On uzvrati stisak i obgrli me drugom rukom.

,,Mia Cornelli", procita prvo ime i devojka od petnaestak godina izadje na pozornicu. Njena majka je uzbudjeno pljeskala rukama, ali se strah mogao videti u devojcinim plavim ocima. Ona nesigurno zagladi pramen plave, skoro bele kose i stade iza predsednika.

,,Fella Zertis", druga devojcica, koja je izgledala kao da joj je jedanaest, obasuta ridjim kovrdzama, izadje na pozornicu. Zelene oci su joj blistale od suza, dok je pogledom trazila roditelje po publici.

,,Luk Rygen". Okrenuh se ka Luku u neverici. On me pogleda takodje neprijatno iznenadjen. On lagano pusti moju ruku i krene ka pozornici, dok su se meni oci punile suzama. Neko vreme sam samo gledala u pod, dok je predsednik citao naredna tri imena.

,,Luna Darkwood". U tom trenutku Luk se trznuo. U neverici sam posla ka pozornici. Godinama unazad Odabrani su bili pozdravljani klicanjem nakon izlaska na scenu, podzavani i obozavani, ali njihova lica su uvek bila smrknuta. Pitala sam se zasto. Sad znam odgovor. Sama pomisao da cu svojim roditeljima priustiti gubitak jos jednog deteta bila je za mene nezamisliva.

Stala sam pored Luka i slusala odusevljeno klicanje mase. Roditelji koji su izgledali kao da im je laknulo sto bas njihovo dete ne mora da ih napusti ove godine, zavisni pogledi onih ambicioznijih...

Onda su nas sklonili sa scene i doveli clanove porodica da se pozdrave sa nama. Nismo morali nista da nosimo od kuce, jer dobijamo potpuno novu odecu i sve ostalo. Kada sam videla svoje roditelje, srce mi je prepuklo. Nismo mnogo govorili, samo sam im lezala u zagrljaju.

,,Pisi nam, molimo te. Cak i ako nemas o cemu, posalji prazan papir, samo da znamo da si jos tu. I pronadji Sema i reci nam kako je."

,,Hocu", odgovorila sam, ,,ne brinite, necu vas napustiti", rekla sam .

,,Luna", povikala je mama za mnom, ,,uzmi ovo", pruzila mi je lancic koji se otvara, onakav u kom mozete pronaci sliku drage osobe i slicno. Otvorila sam ga, i unutra je bila nasa slika sa mog prvog rodjendana. Stavila sam je oko vrata i jos jednom ih oboje zagrlila.

,,Zbogom mama, zbogom tata", doviknula sam, ,,ne brinite za mene, Luk ce me cuvati".

Nisam mogla da placem pred njima, to bi ih slomilo. Umesto toga sam sacekala da udjemo u posebno vozilo, zapravo kapsulu koja je predstavljala prostoriju, tj. kucu u kojoj cemo boraviti dok se vozimo. Kapsula je sama imala koordinate do kojih mora da nas odbaci, pa vozac nije bio potreban, mogla je da leti, da plovi, probija se kroz najgore uslove... Luk i ja smo zatrazili jedan apartman za nas dvoje i, za divno cudo zelja nam je uslisena.

Cim sam krocila u sobu, zaplakala sam kao dete...

____________________________________________

Izvinite sto me nije bilo vise od pola godine. Zaboravila sam sifru za ovaj nalog, i setila sam se tek pre neki dan. Uglavnom pisacu ovde kad budem imala inspiracije, mada posto je sada letnji raspust, verovatno mnogo cesce ♥ Hvala na strpljenju!

XOXO

CandleLover