Umri Mlad

dani tajni

2010.

Tokom čitavog mog života sam dobro čuvala tajne. Čuvala sam ih u najmračnijim ćoškovima svog uma, tako da bih i sama ubrzo zaboravila na njih. Mislila sam da ću tako moći zauvek, sve dok se nije pojavila tajna koju nisam mogla da sačuvam od same sebe. Ma koliko se trudila da je zadržim negde daleko, isplivala bi na površinu i instikt bi mi govorio da je ispričam prvom prolazniku, iako sam znala da bi me smatrao ludom ako čuje barem delić toga. A ne bih znala ni odakle da počnem, ne bih umela da odaberem prave reči da opišem ono što sam proživela. Verovatno bi to zvučalo kao besmisleno buncanje nekakvog ludaka, ponavljanje reči koje nemaju smisla iznova i iznova. Jer ipak, tajne najvrednije čuvanja je najteže sačuvati.

"Reći ću ti šta se zapravo dešava, ali ne smeš nikome da kažeš. Čak ni Rouzi, nikome", tim rečima me je zaključao u pakao i bacio ključ, tek toliko daleko da ne mogu da ga dohvatim, iako žudim za tim. Šejn je imao svoj poseban način da potajno kontroliše sve, čak i način na koji dišem. Upoznala sam ga jednog sivog julskog popodneva, na raspaloj drvenoj klupi u Grimret parku. Pojavio se niotkuda, poput utvare i izgledalo je kao da je tačno znao koje reči da upotrebi, kao da je već nedeljama planirao taj razgovor u svojoj glavi.

Te nedelje sam u parku čitala Rat i mir, prvenstveno zato što je moja majka pokazivala izrazitu netrpeljivost prema ruskim klasicima, govoreći kako su Tolstoj i Dostojevski nepopravljivi sadisti koji se hrane patnjom, pogotovo ženskih likova, koje predstavljaju kao priglupe i nesnađene članove zajednice. Nisam bila sigurna koliko je to mišljenje bilo njeno, a koliko produkt čitanja samoproklamovanih feminističkih časopisa koje je kupovala jednom sedmično na kiosku u našoj ulici.

Isprva nisam ni primetila Šejna, koji je prividno poštovao moju udubljenost u knjigu. Nakon što je seo do mene i otvorio neki katalog (koji je uzeo iz lokalne prodavnice nameštaja), usudila sam se da ga pogledam. Na sreću, njegov pogled je bio fiksiran na slici drvenog ormara, pored kog je stajala cena: osamdeset funti.

"Znate, gospođice, ako nastavite da tako buljite u moj ormar, nikada nećete završiti Vašu cenjenu knjigu"

To su bile njegove prve reči upućene meni. Nije me čak ni udostojio pogleda, već je liznuo prste i okrenuo stranu kataloga, dok sam se ja pored njega crvenela.

"Pričate li tako sa svim strancima kojima pogled zaluta u drugu stranu?", odgovorila sam mu. Nije izgledao puno starije od mene i nisam videla razlog da mu persiram, ali on je persirao meni i smatrala sam da ću ispasti neuka ako ne učinim isto.

"Izuzetno prefinjen stil izražavanja za nekoga tako mladog, ne mislite li tako?"

"Molim Vas, osećam se čudno kada mi persirate, pogotovo jer smatram da smo sličnih godina"

Ovog puta je odustao od listanja kataloga i odložio ga pored sebe, te podigao pogled ka meni. Tek sam tada imala priliku da proučim njegove skladne crte lica. Delovao je kao fin momak, mada je bilo neke prikrivene lucidnosti u njegovom zelenom pogledu.

"Uredu, onda, kako želiš", iskrivio je usta u blag osmeh, koji je ipak bio dovoljan da pokaže male zareze na obrazima.

"Ja sam Heder", predstavila sam se i pružila ruku koju je on, naočigled srdačno, uhvatio i protresao.

"Šejn", osmeh se još malo proširio i zarezi na obrazima su mu postali nešto veći. Nekoliko desetina sekundi smo se gledali u tišini, a onda se svako vratio svom štivu. Pokušala sam da se skoncentrišem na radnju romana, ali mi je pred očima lebdeo njegov lik sa sve nacrtanim osmehom koji je otkrivao red belih zuba i nabranu kožu oko očiju.

Oko pola sata nakon našeg upoznavanja, Šejn je izvukao mobilni iz džepa farmerica i pogledao na sat.

"Nažalost, moram da idem, ali nadam se da ću te videti ovde ponovo sutra"

Klimnula sam glavom kao odgovor, ali on to nije mogao da vidi jer se već gubio među šetačima na glavnoj stazi.