Umri Mlad

dani prašine

Buda je rekao da su očekivanja isplanirana razočarenja, što ljude ipak nije sprečilo da očekuju neke stvari, čak i kad ne žele. Nije ni mene sprečilo da očekujem par zelenih očiju koje gledaju u mene sa klupe sledećeg popodneva, kad sam se vratila u park. Očekivanje se srozalo u razočarenje čim sam bila dovoljno blizu da se uverim da na klupi nema nikoga, te da sam opet bila prepuštena samo svojoj knjizi.

Ta klupa je za mene bila mnogo više od samo obične klupe u parku. Već godinama sam čitala baš na tom mestu, pretežno zato što je bilo dalje od glavne staze za šetače i pružalo je mir i tišinu koju nisam mogla da priuštim sebi u malom stanu na Hek Skveru u kom sam živela sa mamom. Ona je često pila, možda i češće nego što je trebalo, i dovodila je nepoznate muškarce u stan, muškarce čijeg se imena ujutru ne bi ni sećala. Imala je duboko usađenu mržnju prema onome što sam ja smatrala svetim - knjigama. Osim ruskih klasika, koje je smatrala sotoninim spisima, svaka knjiga u kojoj se nalazi barem i nagoveštaj ljubavne priče budila je u njoj prezir i gorčinu koju nisam mogla da objasnim. Nekoliko puta sam pokušala da razgovaram sa njom o tome kada je bila trezna, što ju je samo navelo da promeni temu. Kada je bila pijana, ućutkala bi me jednim šamarom.

Podigla sam pogled, u nadi da ću videti Šejna kako dolazi, ali nije bilo nikoga oko mene. Vetar je dunuo, okrenuvši nekoliko stranica moje knjige. Kada sam spustila pogled da se vratim nekoliko stranica unazad do one na kojoj sam stala, za oko mi je zapala prva rečenica na vrhu stranice.

Rostov opazi kako se, pod toplim zracima ljubavi, prvi put posle godinu i po dana, širi u srcu i na licu njegovom onaj detinjski osmeh kojim se nijedanput nije osmehnuo otkako je otišao od kuće.

Taj osmeh koji je Tolstoj opisao me podseti na Šejnov, onako detinjast i drag, osmeh koji se ureže u pamćenje i koji zrači nekom neobičnom toplinom.

"Heder beše?", hladna ruka na mom golom ramenu me je trgla iz razmišljanja. Podigla sam pogled ka Šejnu koji je sedao na klupu, pored mene.

"Da", nasmešila sam se kiselo, pomalo uvređena što nije bio siguran kako se zovem, dok sam ja zapamtila skoro svaki i najmanji detalj vezan za njegovo postojanje.

"Još čitaš Rat i mir ?"

Pogledala sam u knjigu u svojim rukama i gotovo neprimetno klimnula glavom.

"Tako znači"

Napravio je malu pauzu, pa dodao, više za sebe: "Zašto su ljudi toliko opsednuti ruskom književnošću?"

"Kako to misliš? Naravno da treba da ih interesuje, to su klasici. Te knjige vrede"

Pogled koji mi je uputio mešao je osećanja uvređenosti i prezira, sličan onom kojim se moja majka naoružavala posle druge čaše viskija.

"Što se mene tiče, Rat i mir vredi isto koliko i jutarnje gunđanje mog komšije Gilberta"

"Uredu, onda, šta vredi?", izazvala sam ga.

"Haiku"

"Šta?"

"Haiku poezija. Nisi čula za to?"

Odmahnula sam glavom.

"Najpoznatija vrsta japanske poezije, sastoji se od tri stiha i sedamnaest slogova"

"Samo tri sloga", frknula sam, "to može svako da napiše. Zašto bi to bilo vrednije od ruskog klasika?"

Šejn me je pogledao iskosa, kao da već gubi strpljenje za moju neupućenost.

"Znaš, ne možeš tako da živiš život. Pročitala si Orvela i Tolstoja i misliš da si posisala svu mudrost ovog sveta. Ista si kao svi ljudi u ovom malom gradu. Mislite da mnogo znate, a ne vidite dalje od špica svojih cipela"

Ustao je sa klupe.

"Vidimo se sutra, Heder"

Sutradan me je, umesto Šejna, na klupi sačekao mali list papira. Na njemu je bila čitko ispisana pesma.

Stari ribnjak

Stari ribnjak,

Žaba skoči-

Zvuk vode

Macuo Bašo (1644-1694)

P. S. Eto zašto je haiku vredniji od ruskog klasika