Umri Mlad

dani prevare

Klupa na kojoj smo se Šejn i ja sastajali nalazila se nešto dalje od glavne staze za šetače, pored velikog drveta umrtvljenog udarima groma. Stigla sam tamo kasnije nego prethodnog dana, nadajući se da je Šejn već tamo i da me čeka. Međutim, Šejna nije bilo, i moj osmeh se istog trenutka kada sam videla usamljenu klupu pretvorio u ravnu crtu. Ubedila sam sebe da ipak ostanem i sačekam ga, barem da pročitam nekoliko stranica, kako je to u mojoj kući nemoguće učiniti.

Sunce je skliznulo niz nebo, ostavljajući samo razlivene boje iznad nas kao dokaz svog postojanja, a Šejn se još uvek nije pojavio. Moja volja za čitanjem umirala je sve više iz minute u minutu, a ni koncentracija me nije služila jer bih nakon svake pročitane rečenice podigla pogled, u nadi da ću videti Šejna kako prilazi. Kako je već zahladnelo i plavičasta magla je počela da tera prolaznike iz parka, odlučila sam da od mog i Šejnovog sastanka tog popodneva neće biti ničega, a nisam bila sigurna da li uopše želim ponovo da naletim na njega.

"Heder"

Okrenula sam se da vidim mog stranca kako mi se smeši. Šejn Vendal je imao najlepši osmeh na svetu. To je bilo nešto njemu svojstveno, nešto više urođeno nego stečeno. Bilo je tu mnogo više od samo osmeha. Bilo je tu neke toplote, nekog čudnog motiva iza svakog odbljeska. Kunem se, nikada nisam videla osobu koja se smeje kao Šejn Vendal, a pretpostavljam da nikad i neću.

"Dobro je, mislio sam da si otišla"

Zacrvenela sam se, što je za mene postalo uobičajeno u blizini Šejna.

"Izvini što si me čekala"

"Nisam te čekala, čitala sam", podigla sam svoju knjigu.

"Ah, da, Rat i mir"

Seo je na klupu pored mene i pogledao u nebo, kao da traži nešto. Izgledao je skoncentrisano, pa sam ja tu priliku iskoristila da proučavam njegove pravilne crte lica, njegovu gestikulaciju, njegovo disanje.

"Pogledaj ovo", približio me je sebi. Otkucaji srca su mi postali brži, ali ubedila sam sebe da je to zato što je me je neočekivano povukao, ništa više. Nisam verovala da mogu biti zaljubljena u nekog stranca sa kojim nisam progovorila ni punih deset rečenica.

"Vidiš li Velika kola?", pitao je. Klimnula sam glavom, iako je jedina stvar o kojoj sam mogla da razmišljam u stvari bio njegov miris koji me je okružio. Mirisao je na običan muški parfem, jedan od onih koji većina muškaraca koristi, ali kao i sve na njemu, on je to učinio posebnim. Taj miris ga je upotpunjavao, poput dela slagalice. Tada sam bila sigurna da je Šejn Vendal savršen muškarac.

Tokom sledeće sedmice, Šejn i ja smo se sastajali na istom mestu. Bili smo poput dva kriminalca, skriveni od sveta, na maloj klupi, ogovarali smo život. Ja sam mu pričala o svojoj mami, njenoj navici da se opija u pabu La Paz i mržnji koju su joj časopisi usadili prema ruskoj književnosti. Šejn je, s druge strane, pričao o zvezdama, pabu La Paz i ruskoj književnosti. Nikada nije pominjao porodicu ili otkrivao neki detalj o sebi, a ja nisam ni zapitkivala. Smatrala sam da ako on to ne pominje onda verovatno nije ni vredno pomena.

"Zar nemaš ni jednu prijateljicu sa kojom bi mogla da izlaziš, umesto da se sastaješ sa strancem na klupi u parku?", pitao je jednog vrelog subotnjeg popodneva. Ta me je rečenica zaista naterala da se zamislim, shvativši da osim njega i sopstvene majke, u Miterhejmu nisam imala puno ljudi sa kojima sam ostvarila nekakav kontakt.

"Imam jednu prijateljicu, Lusi, ali ona je u poseti rođacima u Liverpulu. Uostalom, šta je s tobom? Zar ti nemaš ni jednog prijatelja?"

Malo je oklevao, ali je napokon klimnuo glavom.

"Imam jednog, Cezara"

Sledećeg dana sam upoznala Cezara. Cezar je bio debela smeđa mačka, kojoj je glavni prioritet u životu bilo spavanje u gazdinom krilu i motanje oko nogu istog. Šejn je rekao da ne voli sebe da smatra Cezarovim gazdom i da su oni dobri prijatelji koji su mnogo toga proživeli zajedno. Ja sam sa beskrajnim poverenjem upijala svaku njegovu reč. Godinama kasnije shvatila sam da svaku neiskrenost umemo da prepoznamo, ali biramo da verujemo.

Najbolji deo verovanja je laž. Mi, ljudi, skrpljeni od zvezdane prašine i vremena, jedina smo bića na ovoj planeti koja imaju sposobnost da lažu i da poveruju u laž, te smo i najpodložniji skrnavljenju sopstvenih moralnih vrednosti zarad kratkoročnog zadovoljstva. Budale, nasamareni i prevareni, zakljinjemo se da nikada više nikome nećemo verovati. Sve dok ponovo ne poverujemo u laž. 

Šejn je svoje laži pružao pitke, uz svoje zareze na obrazima koji se pojavljuju kada se nasmeje i letnji povetarac među gromom spaljenim granama kestena. Njegovo prisustvo, iako je u njemu bilo nečeg jako pogrešnog, pomerilo se od raspadnute klupe u Grimret Parku do šetališta na Hek Skveru. Svakog drugog ili trećeg dana sastajali bismo se kod trafike na uglu moje ulice, ispod rumenog neba i naočigled čitavog mog komšiluka, te bismo šetali unaokolo do kasno u noć, uživajući u mirisu kokica i zvucima muzike uličnih svirača. Često bismo vodili neiscrpne debate o književnosti, ali Šejn bi razgovor uvek preokrenuo na svoje snove ili vanzemaljce, što me je navodilo na pomisao da on od ljudskog ima koliko i ja od guštera, te da je on sam zvezdani dečak, glavom i bradom.

U svoju beležnicu sam jednom napisala, ispod datuma: Šejn je prah i pena.

Nemoguće ga je bilo zarobiti, ukrotiti, staviti u bilo kakav kalup. Ako bih posegnula za njim, da ga zadržim - iskliznuo bi. Ako bih pokušala da ga uklopim u ideju o čoveku, da mu dam oblik - raspršio bi se. Bio je moj i samo moj, dokle god ga ne dodirujem.

A onda je nestao.

Na dan kad sam shvatila da ga nikada više neću videti, napisala sam samo: Nema ga. Potom sam, list po list spaljivala svaki trag njegovog postojanja u mom životu.

Šejn je zvezdani dečak.

Šejn je Orfej.

Šejn je prah i pena.

Razum i osećajnost.

Srodna duša.

Najlepši košmar.

Cvet zla.

Jedino što nisam uspela da sklonim bili su snovi. Sanjala sam ga stalno, u sred neke prostrane sive doline, kako stoji na vetru dok ga ne rasprši. Sve vreme mi govori nešto, ali razaznajem samo poslednje dve reči.

Oprosti mi.

"Srce mi je puno jada
Majko, umreću ti mlada"

beleška autora:
Ne znam da li neko još uvek čita ovo ali videh da imam ovaj deo napisan pa sam rešila da ga objavim svakako. Možda nastavim da pišem ako ima zainteresovanih da čitaju, ako ne, neka ga ovako liči  barem na nešto celovito. Pesma na početku mi se dosta slagala uz ovo poglavlje, pa sam dodala stihove na kraju, jako je lepa, poslušajte. Osim nje, za ugođaj možete da slušate i Euridiku od Marka Luisa.