Razgovori sa sobom

Predgovor

" Pisanje je čežnja za dijalogom. "

- Dubravka Ugrešić

Zato sam i usamljena. Imam ljude, drage, manje drage, voljene i omražene; vesele i tužne, jake i slabe, kraj sebe, ali nešto osećam da mi fali, nešto nedokučivo poput same večnosti, da mi nešto nedostaje ; osećam ga snažno, osećam ga slabo, ne osećam ga uopšte, kako mu se kad zaželi, i ta potraga za tim što me muči od kada znam za sebe mi je zaokupila život od onog trenutka kada sam shvatila kako da ga uhvatim.

Čeznula sam za nekim kome ne bih morala da objašnjavam, ko me ne bi pitao šta mi je, ko ne bi uopšte morao da postavlja pitanja da bi znao - za nekim ko bi me razumeo samo iz pogleda, samo iz nemog jecaja koji glas odbija da proizvede, a koji je još uvek tu - da bih shvatila da sam taj neko zapravo - ja sama. To saznanje bežalo je od mene godinama, a njegovo oduststvo je i uzrok tih nemih, bolnih vrisaka koji mi je katkad stvore u duši, koji nisu hteli da odu.

Čeznula sam za razgovorima sa sobom, sa jedninom osobom za koju sam sigurna da će ostati kraj mene dok je sveta i vekova ; za onim sredstvom koje će me spasiti od okrutnosti života i izvesti na bolje mesto, mesto s pogledom u nedogled, makar bilo na par trenutaka.

Jednom rečju, čeznula sam za neodoljivom, opojnom magijom umetnosti, koja mi se pokazala u obliku reči.

I krenula sam na potragu za sobom, potraga koju samo ja mogu da iznesem, jer sam u okrutnom, hladnom svetu koji mi je brzo otkrio svoje očnjake zapravo tražila sebe, tražila svoj glas, tražila ono što jesam - tražila sam sagovornika dostojnog mojih najmračninih misli, kada nisam htela ništa više nego da isplačem okean, kada sam zamišljala smrt, bol, i svakakve druge osvetoljubive tvari ; mojih najsvetlijih, misli o ljubavi, o sreći, o ispunjenosti koju sam dostigla, kako je potraga bivala nastavljena.

Ovo je moja staza, moja putanja. Ako se zagledaš malo, slučajni putniče koji si došao do mene, videćeš da se ne razlikujemo toliko, ja i ti ; oboje izgubljeni, iako ti to možda ne vidiš, oboje sami i oboje u očajničkoj potrazi za nečim što je samo naše, što neće nikada biti tuđe - nama samima. Upozoren si ovim rečima da ako ne želiš da dalje sudeluješ u mom putu do sebe, odmah odeš, jer se bojim da će kasnije biti prekasno, i za mene i za tebe.

Ali ako pak želiš da sudeluješ, dobrodošao si. Razići ćemo se jednom, sigurna sam u to, ali do tada, korak uz korak, rame uz rame, koračaćemo zajedno. To ti obećavam - po lošim ili dobrim stazama, po snegu ili suncu, po kiši ili po dobrom vremenu. A obećanje je svetinja.