The Magical Love - Pauzirana

Chapter 2.

Polako smo šetali ka parku i pričali. Dogovorili smo se da igramo žmurke kao i uvek. Tamo smo našli još društva iz okolnih ulica. Ispecivali smo ko će da žmuri i na svu sreću to nisam bila ja. Obično ja uvek žmurim. Kako u parku ima baš mnogo drveća i grmlja, tuda smo se skrivali. Svi su se sakrili sem mene, ja sam u zadnjem momentu otrčala ka mestu na kom je se sakrio Vukašin. Obično se krijem sa njim, jer se on odlično sakriva, ja sam jadac u tome. Nekolko puta smo se sakrivali i nikad nas nisu nalazili, uvek smo bili zadnji. Odlučila sam da se ovaj put ne krijem sa Vukšom, nego da budem sama. Prva sam otišla na jednu stranu na kojoj se niko ne krije, valjda zato što je bila mračna mnogo, ne znam tačno. Otišla sam malo dublje u mrak da se nebi primetila. Išla sam malo duže, jer sam bila u svetloj odeći, pa da se stopim sa tminom. Kako sam išla spotakla sam se od nešto na zemlji i pala. Udarila sam glavom od kamen i onesvestila sam se. Ne znam šta je se dešavalo oko mene, jer sam baš dugo bila onesvešćena, ali sam sigurna da sam čula Vukšu kako mi govori da se probudim. Posle dužeg vremena sam se osvestila, ali nisam bila na tvrdoj zemlji, nego na nekom krevetu. Pogledala sam oko sebe i prvo što sam primetila je da Vukašin sedi do mene i spava na stolici.

Kako je sladak.

Mrš ti tamo.

Ma daj, priznaj da ti se svidja već jednom.

Ajd odšetaj iz moje glave.

Evo odoh.

Posle rasprave sa samom sobom pogledala sam okolo i primetila da se nalazim u njegovoj sobi. Kako sam ja dospela ovde?

Pa ludice, sigurno te je on doneo.

Ajde smiri malo,nerviraš me mnogo.

Opet se svadjam sama sa sobom, divno. Iz misli me je prenulo Vukašinovo pitanje da li sam dobro.

- Jesam, samo me glava užasno boli.

Vukša - Dobro, idem da nadjem nešto za glavobolju, odmah se vraćam.

- Oke, samo požuri, sad me još više boli.

Vukša - Evo idem.

Poljubio me je u čelo i izašao iz sobe. Ja sam se još više ušuškala u njegov krevet i trpela glavobolju, koja se svake sekunde pojačavala. Počela sam tiho da jaučem od bola i polako sam sve jače, dok se nisam bukvalno prodrala od bola. On je samo uleteo u sobu, držeći času sa vodom i neku tabletu.

Vukša - Jesi li stvarno dobro?

- Glava me mnogo boli. Izgleda da sam je baš dobro udarila.

Vukša - Imaš gadan ožiljak na glavi, ali sam ti zavio, zar ne osećaš zavoje?

- Stvarno, ja ništa ne osećam.

Dohvatila sam rukom glavu i osetila da ima nešto na njoj što liči na zavoj.

- Ene, vidi stvarno.

Vukša - Evo, uzmi, popij ovo, trebalo bi da te prestane glava.

Uzela sam tabletu iz njegove ruke i popila je. Polako me je prestajala glava, ali je još uvek užasno bolela. Pokašala sam da ustanem, jer nisam mogla više da ležim i samo sam počela da padam. Koji li put danas? Osetila sam da sam ostala u vazduhu i da me nešto drži oko struka. U momentu sam pogledala gore i videla njegove prelepe, zelenkasto-plave oči kako me gledaju zabrinuto.

Vukša - Kud si pošla, budalice? Vidiš i sama da ceo dan samo padaš, smoto jedna.

- Ma daj, ne mogu više da ležim, ukočih se. I nisam smota!

Vukša - Jok ja sam.

- Pa i jesi.

Nasmejala sam se i izvukla se iz njegovih ruku i opet zamalo da budem na podu.