The Magical Love - Pauzirana

Chapter 3.

Tea POV

Marija je rekla da neće reći mojima za sinoćnu povredu, kao i to da je to razlog zašto sam prespavala. Zahvalna sam joj na tome.

Doručkovali smo i Vukašin i ja smo otišli u sobu da igramo igrice, kao i uvek. Nas dvoje smo teški zavisnici od igrica i fudbala i zbog toga se tako super slažemo.

Igrali smo chicken invaders i ja sam se u toku igrice zamislila. Tačnije setila sam se mog sna. Ona devojka mi je tako poznata, a celo ono mesto. Ali to je ne moguće, jer ja nikada nisam bila na takvom mestu, ni sa roditeljima, ni sa društvom.

-Teodora, dete odazovi se!

- Šta je Vukašine?

V: - Opet si se zamislila. Šta se dešava? Previše često odlutaš nekuda.

Da li da mu kažem? Devojka iz sna mi je rekla da ne smem da nikome, ali opet, to je Vukašin, njemu ne mogu ništa da prećutim, naručito ne nešto ovako. Ali mogu da mu ispričam san, bez pominjanja narukvice. Valjda neće biti ništa. Nadam se.

- Ma ništa, noćas sam sanjala neki čudan san, pa sad razmisljam malo o njemu.

V: - Pa kakav je to san kad si ceo dan odsutna?

Ispričala sam mu sve, samo što sam izostavila deo sa narukvicom i deo gde mi je rekla da nikom ne kažem. Ali nema veze, valjda se ništa neće desiti.

V:- Previše gledaš crtaće. - rekao je i udario me po ramenu.

Udarila sam i ja njega i krenuli smo da se smejemo. U svoj toj gunguli, krenuo je da me golica, a ja sam veoma golicljiva!

Od sve naše dreke Marija je došla da nas smiruje i kada nas je videla nasmejala se samo i rekla da budemo tiši.

Oko pola 5 sam otišla kući. Moji su me po običaju ispitivali. Hvala Bogu nije bilo ni traga, ni glasa rani na glavi. To mi nikako nije bilo jasno, kako je preko noci nestala.

Rekla sam mojima da idem u sobu, a ustvari sam se odšunjala na tavan. Nikad mi nisu dopuštali da idem gore, ne znam zašto. Očigledno je da ta ogromna prostorija krije neku tajnu, samo kakvu? Polako sam se pela uz stare drvene stepenice, koje su pomalo škriputale. Nisu me čuli, jer su bili zauzeti raspravljanjem, opet. Nisam se obazirala na to oko čega se svadjaju, jer je uvek nebitno nešto, pa tako sigurno i sad.

Došla sam do starih drvenih vrata i uhvatila za kvaku. Premišljala sam se da li da ih otvorim. Polako sam spustila kvaku naniže, škljocnulo je i vrata su se polako uz škripu otvorila. Unutra je bilo dosta starih stvari prekrivenih prašinom. Polako sam ušla unutra i zatvorila vrata. Brava je škljocnula. Baš divno, zaključana sam ovde.

Počela sam da razgledam stvari. Primetila sam da ima dosta starih knjiga, i kutija punih svačega. U jednoj kutiji sam videla slike kako vire. Prišla sam i uzela sam je. Razgledala sam te stare slike. Na slikama su bili moji roditelji sa mnom, slike sa njihovog venčanja, slike baba i deda. Uzela sam jednu sliku na kojoj sam bila mala ja sa mojim roditeljima. Kako su te osobe sa slike izgledale srećno. U momentu su mi krenule suze na oči. Bili smo srećna porodica nekad.

Obrisala sam suze i setila se zašto sam ja zapravo ovde. Došla sam da nadjem tu knjigu o kojoj mi je ta devojka pričala u snu. Trebalo je da izgovorim ''Drevna knjiga magije'', što i jesam. Odjednom je se nešto u nekom ćošku zateturalo i nešto je palo. Od silne prašine nisam mogla da vidim i zatvorila sam oči na momenat. Kad sam ih otvorila, ispred mene je stajala ogromna knjižurina, ne knjiga.

Uzela sam je i krenula sam polako u svoju sobu. Sišla sam nekako niz one stepenice, a da ne padnem, jer je već bio mrak napolju. Pogledala sam na sat i videla da je 19:30. Kad sam sela na krevet i uzela telefon da vidim poruke, majka me je zvala da siđem na večeru. Knjigu sam ubacila u noćni ormarić pored mog kreveta.

Polako sam silazila niz stepenice i kada sam prišla trpezariji čula sam majku kako govori nešto tati. Prišunjala sam se polako vratima i naculjila dobro uši.

Tata: - Mislim da bi trebalo da joj kažemo. Krajnje je vreme.

Majka: - Ne, još je rano. Trebalo bi da čekamo pravi trenutak, a to sada nije.

Tata: - A šta ako ona sazna sama to?

Majka: - Neće, ne boj se.

Malo sam sačekala da prođe od od njihovog razgovora i onda sam ušla u trpezariju. Ovaj put smo večerali u tišini, nije bilo nikakvih razmirica između njih dvoje. Primetila sam da se čudno gledaju, ali ništa nisam govorila. Kada sam završila sa jelom, poželela sam im laku noć i otišla u sobu.

Pošto je danas subota, neće me proveravati da li spavam, hvala Bogu. Uzela sam knjigu i stavila je na krevet, jer nisam mogla da je držim u krilu, preteška je. Korica je bila prelepa, tamno plava sa zlatnim nitima. Kako sam spustila ruku na koricu da je otvorim, na sredini se pojavila velika zvezda, sunce i mesec. Prelepi su.

Polako sam otvorila knjigu i odjednom me je zapuhnula neka energija i svetlo plava svetlost. Zažmurela sam na trenutak, jer nisam mogla da gledam od te svetlosti.

- Otvori oči Princezo Tea. Ne boj se.

- Ma kakva te princeza spopala, ja sam Tea Anderson. I zaboga, kako sam ja dospela ovde?

Oko mene je sve neko čudno cveće i drveće i nemam pojma gde sam, jer ovo nikad nisam videla. Podseća na ogromnu baštu, čak vidim i fontanu u daljini.

- Nemam dozvolu da ti kažem gde si, ali znaj da te je knjiga dovela.

- Čekaj malo. Gde mi je knjiga, jer imam osećaj da nismo u njoj?

- Vidiš tu narukvicu na ruci? Tu je knjiga, samo umanjena da izgleda kao privezak.

Na ruci mi je stajala još jedna narukvica pored one s mesecom.

- Vidi stvarno. A sad mi reci zašto sam ja ovde?

- Verujem da ti je Sunčica rekla da treba da spaseš Drevnu moć?

- Ona devojka iz sna? Da, jeste. Ali mi nije jasno kako ja to da uradim i kako sam ja vila, ako joj je verovati na reč.

- Saznaćeš sve vremenom, nije na meni da ti kažem. A sada pođi sa mnom, moram nešto da ti pokažem.  

-Hejj pipll!! Izvinjavam se što nisam pisala i što me nije bilo ovako dugo na Wattpadu. Prvo, imala sam nekih svojih problema, pa sam onda sjebala svoj telefon. Na kompu nije htelo da mi otvori stranicu gde mi je priča. Tek letos sam dobila laptop i normalan net, ali nisam mogla da pišem, nije bilo inspiracije. I eto me sad nazad. Počela sam da pišem na laptopu u OneNote, tako da će sad, moguće, biti češće nastavci.