Srce mi je odkucavalo u grlu, ako prvi i drugi put ništa nije posumnjao, sad je definitivno znao. Nisam morala da se okrenem da bi znala da Urlih zuri u mene čekajući da ga pogledam. Lupala sam grafitnom olovkom po stolu u ritmu ubrzanih odkucaja srca, uspaničeno čekajući da zvoni. Grizla sam sam usnu dok mi je pogled leteo po utihnulom kabinetu. Pao je na platno sa apstraktnim oblicima prsate devojke tirkizne kose išarane ljubičastim i roze pramenovima. Pa na gomilu četkica i boji, i prljavu vodu koju su svugde prosipali. Zvoni, zvoni... O, molim te zvoni, premagala sam se u sebi i molila se svim bogovima koje poznajem. Mišići u nozi su mi poigravali, naglo se grčili i opuštali navodeći da mi se noga trese kao pod strujnim udarom. Snažno zujanje zvona ispunilo je učionicu i prazne hodnike. Ugrabila sam torbu i prebacila je preko ramena ne obazirući se na to da pomerim sto požurila sam ka vratima. -Delon!- čula sam Urlihov glas iza sebe i krv mi se sledila. Jurnula sam ka vratima još brže. -Delonova!- razdrao se tako da su mi se noge odsekle. Dankan me je upitno pogledao dok sam hitala ka vratima. -Dovidjenja profesore.- oborila sam pogled zaobilazeći Dankana. -Urliče, ostani, želim da popričamo.- čula sam Dankana kako zaustavlja moj problem i taman kada sam pomislila da sam ga se oslobodila... -Moram prvo nešto da obavim.- čula sam glas tačno iza sebe i bez razmišljanja se pustila u beg. Gurala sam se kroz gomile učenika sprintom ka drugom kraju hodnika. -Stani!- čula sam urlanje za sobom. Srce mi je tako jako lupalo da sam gotovo bila sigurna da ga ljudi oko mene jasno čuju. -Džejmse, Mejsone, hvatajte je!- žbunjeno sam bacila pogled preko ramena nesigurna da li sam dobro čula i naglo se sudarila sa nekim. Par čvrstih ruku obavilo mi se oko tela. -Šta to dodjavola radiš?!- otimala sam se i odgurivala ga od sebe, nije mi išlo. Bio je visok, delovao je žgoljavo, al je zapravo bio bolesno jak. -Ćao devojčice.- Mejson mi se uneo u lice ozbiljnog lica na šta mi je srce skoro odkazalo.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
-Hej čoveče, nije li to ona mala sa hemije?- Veštim pokretom mi je skinuo kapuljaču iz koje je ispala kosa i odkrio mi prebledelo lice. Zelene oči punile su mi se suzama i ako sam davala sve od sebe da ostanem hladna i ozbiljna. -Brate, slatka je.- uneo mi se bliže u lice pažljivo izučavajući svaki centimetar blede kože. -Gledaj te oči...- blago je nakrivio glavu spustivši mi dlan na vreo obraz. Razrogačila sam zelene oci. -Ruke k sebi, seronjo!- besno zarežah udarivši ga po ručardi koja je bila skoro veća od moje glave i zbunila ga tim gestom. Razmenio je zbunjene poglede sa Džejmsom koji je samo slegao širokim ramenima. -Možeš da me pustiš?- spustila sam dlanove na njegove grudi snažno se odgurujući od njega dok su me njegove ruke snažno držale na kukovima. Mejson podignu pogled kao da razmišlja, a onda odmahnu uz coktanje. Podsmehnula sam se. -Ne znam šta sam očekivala.- razmišljala sam na glas dok je sa drugog kraja hodnika sa Oliverom Urlih hitao ka nama. Posmatrala sam kako se Mejson kezi i pitala se da li bih mu slomila nogu ako ga šutnem. -Hoćeš li reći ovom degeneriku da me pusti?- posmatrala sam Urliha koji se zaustavio tek pet koraka od mene na već praznom hodniku. -Možeš li da mi pokažeš?- ozbiljno me je posmatrao. Ostalima su pogledi leteli sa mene na Urliha kao da gledaju teniski meč. Ništa im nije bilo jasno, i ako budem imala malo sreće tako će i ostati. Skrenula sam pogled. -Ne. Zakoračio je ka meni i bez razmišljanja snažno sam nagazila Mejsona prignječivši mu stopalo čizmom na šta je od bola, uz krik poskočio i pustio me. -Jebote!- procedio je suznih očiju kroz stisnute zube dok sam bežala ka drugom kraju hodnika. -Mejsone!- Urlih je siktao besno cedeći reči -Jebi se čoveče! Mogao si da mi kažeš da nosi martinke, mislim da mi je odkunula nokat!- Mejson je na vratu iskočila žila dok je urlao pod izlivom besa tako da se hodnik orio. Mogla sam da se kladim da su ga svi profesori čuli, ali niko nije imao muda da izadje i išta kaže. Utrčala sam u kancelariju psihologa. Niska ženica, za divno čudo niža od mene, okrenula se na peti sa naočarama na pola orlovskog nosa. Uljudno mi se odmehnula namignuvši mi preko crnih okvira naočara, a onda sela u svoju visoku modru fotelju. -Gospodjice Delon, čemu moglu da zahvalim na ovoj poseti?- postavila je zglavke ispod brade oštrim sivim pogledom mi polazavši da sednem na drvenu stolicu preko puta nje. Pustila sam torbu sa ramena i skliznula u drvenu stolicu. -Ne osećam se baš najbolje- stavila sam kapuljaču na pola glave iz čistog poštovanja prema psihologu. Psiholog iz fioke izvadi prazno parče papira polako poče da zapisuje. -Želiš li da ideš kući? -Mogu li? -Ako želiš...- pogledom je lutala po stolu razmišljajući. -Ustvari ostani i sutra kod kuće, ide vikend, odmori se; ali želim da razmišljaš malo o sebi i o onome o čemu smo razgovarale.- osmehmula se kažiprstom podignuvši naočare na koren nosa. Gutala sam kendle pri samoj pomisli na seanse sa ovom ženom, mogla sam da ćutim, a ona bi kao vidovita videla u moje najdublje i najtamnije delove uma. -Svakog dana o tome razmišljam, Gospodjo...- sa malenim osmejhom mi je klimala kao kakva bakica koja te smara u autobusu, dok sam golemo odbijala da je pogledam, šarajući pogledom po slatkoj kancelarijici. -U redu.- pokretom palca je zatvorila olovku idalje klimajući. -Možeš da ideš, ali želim da porazgovaramo za dve nedelje. -Moram li? -Svakako.- kratko mi je odgovorila i pogledom mi pokazala da izadjem kako sam i uradila. Ugrabila sam torbu i izletela iz kabineta zalupivši vrata za sobom. Pogled mi je direktno pao ka drugom kraju hodnika. Još uvek su stajali na istom mestu i belo blenuli u mom smeru. Želela sam toliko da opsujem, toliko toga da kažem, ali se odabiram za ćutanje i okrećem im ledja. Napustila sam posed škole što sam brže mogla i rutinski na stanici čekala autobus. Na lično iznenadjenje na stanici nije bilo apsolutno nikoga. Lagano sam koračala gore-dole pevušeći pesmu koju je Aksel neprestano vrteo. Kako ću te ubiti ako još jednom pustiš ovu zarazu, Aksele... Razmišljala sam kada se autobus napokon pojavio niz prometnu ulicu. Duboko sam udahnula i iskoračila na ploču dok se skoro prazan autobus zaustavljao. Automatska vrata se otvoriše i zapuhnu me nanos vrelog vazduha. Ušla sam u bus, odkucala kartu i iz džepa izvadila telefon. Prstom sam prevukla preko ravnog ekrana, ispritiskala par ikonica i podigla telefon na uvo. Pogledom sam šarala po praznom autobusu dok sam čekala da se veza uspostavi. -Halo?- muški glas je zvučao pospano. -Aksele, ranije se vraćam iz škole.- grickala sam nokat na palcu dok je Aksel sa druge strane coktao i uzdisao. - Uredu...?- mogla sam da vidim kako zbunjeno odmahuje glavom napućenih usana. Ledjima sam se oslonila na staklo duboko udahnuvši. -U redu, vidimo se.- prekinula sam vezu i vratila telefon u dzep počevši da odbrojavam stanice. Sišla sam na sedmoj stanici i krenula ka trećoj ulici. Puštala sam korak kako bih što brže stigla do zgrade. Golema bela gradjevina od 6 spratova sa lučnim prozorima izgledala je isto kao i sve zgrade oko nje, ali lepša. Ušla sam kroz visoka dvokrilna drvena vrata susrevši se sa liftom kraj kamenog spiralnog stepeništa. Ko će normalan da se penje na četvrti sprat stepeništem? Ušla sam u lifrt i otišla na četvrti sprat srećna što sam barem bila sama u starom skučenom liftu. Uz naglo cimanje lift se zaustavio na četvrtom spratu i svi organi kao da su mi poskočili u stomaku. Otvorila sam unutrašnja, drvena dvokrilna vrata lifta i gurnula spoljašnja gvozdena vrata istupivši na četvrti sprat. Prošla sam uobičajenih devet koraka i našla se ispred velikih vrata. Gurnula sam ključ u kvaku počevši da okrećem u pravcu kazaljke na satu. Napravila sam četiri puna, glatka kruga bez škljocanja kvake. -Jebote!- pljunula sam pritisnuvši zvono koje se kroz hodnik čulo kao zujanje. Ništa. Prislonila sam uho na blindirana vrata i iza vrata se čulo prigušeno gruvanje. Snažno sam udarila pesnicom po vratima. -Aksele, Bridžet!- viknula sam tako da se hodnik zaorio. Niko me nije čuo pored te odvratne muzike. Iz džepa sam izvukla telefon i odmah pozvala osobu koja se uvek javlja. -Delon?- pospani graktavi glas je mumlao u slušalicu. -Otvori mi jebena vrata!- vrisnula sam u slušalicu i veza se naglo prekinula. Minut kasnije brava je škljocnula pri obrtanju ključa sa unutrašnje strane i vrata se odškrinuše i pustiše muziku pojačanu do daske u hodnik. Uletela sam u stan i pogled mi je domah pao na ključ, Akselov ključ, pa na zdepastu devojku ravne ridje kose i belog lica istačkanog pegicama. Zatreptala je umornim zelenim očima. Sklonila je ridju kosu sa lica i jako zevnula razjapivši vilicu. -Mogu da idem u krevet sad?- Bridžet palcem pokaže ka odškrinutim vratima mračne sobe. Slegla sam ramenima odmahnuvši glavom. -Radi šta oćeš, sve dok si mi otvorila vrata.- zalupila sam vratima i zaključala vrata pogledom isprativši kako Bridžet odlazi i zatvara se u mračnu sobu. Ustremila sam se na vrata do Bridžetinih iza kojih je gruvala nepodnošljiva muzika. Bez kucanja uletela sam u Akselovu sobu i zgrozila se prizorom pred sobom, istog trenutka uz podvris okrenuvši ledja. Aksela je u punom gasu jahao neki lik, definitivno ne onaj od pre dva dana, a ni onaj pre njega. -Aksele, napolje! Odmah!- pokrila sam oči i brzo napustila sobu duboko udahnuvši. -Reci?- Aksel je napustio svoju sobu zatvorivši vrata za sobom. Bio je go, donji deo tela pokrivši kratkim belim peškirom. -Da li si ti normalan?- dreknula sam se u nadi da je taj lik u krevetu još jedan Amerikanac koj ne razume Norveški. -U čemu je problem?- provukao je ruku kroz vojnički podšišanu plavu kosu. -Šta u čemu je problem, Aksele?! Celo Oslo se orilo od tvoje muzike da niko ne bi čuo...- nagla sam se bliže njemu i prošaputala što sam tiše mogla -Kako trpaš još jednog Američkog studenta.- uljudno sam se odmakla odmahujući glavom razočarano. Aksel je zatreotao upadljivim plavim očima još uvek po malo zbunjen. -Zašto si tako izdrkana? Nešto se desilo u školi?- ostala sam zatečena njegovim pitanjem i zastala par sekundi duboko u svojoj glavi. -Svašta se desilo, al to nije bitno! Zvala sam te da se ne bi ovako nešto desilo, da me ne bi ostavio zaključanu na hodniku dok si zauzet svojim prenatrpanim seksualnim životom!- siktala sam više beznadežno i razočarana nego ljuta. Odmahnula sam glavom i krenula mu ledja zaputivši se u svoju sobu. Zatvorila sam svoja vrata i obrušila se na krevet kao tona cigala. Želela sam da vrisnem u plač, al mi suze nisu nadolazile. Muzika se naglo ugasila. -Ajde, pakuj se- čula sam Aksela iz hodnika. -Molim?- vrata od sobe se naglo otvoriše. Aksel je ušao u sobu zakopčavajući dugme na farmerkama sa belom majicom preko ramena. Ipak nije bio Amerikanac... -Pali, zavešili smo.- Sa smeškom mu je dobacio preko ramna, a onda navukao belu pamučnu majicu i seo na krevet kraj mene ohrabrujuće mi spustivši dlanove na napeta ramena. -Šta je bilo, debelice?- udario me je nežno po dupetu par puta kako bi me naterao da ustanem. Sela sam u sedeći položaj osmehnuvši se dok me je Aksel obrglio preko ramena približivši me bliže sebi. -Čoveče, ova škola... Sve ovo...- pokrila sam lice dlanom ne sklanjajući osmeh sa bledog lica. -Šta nije u redu?
-Pričala sam ti o Vukovima?
-Da, gomila nevolje?- štipkao mi je obraz i sklonio odbegli pramen iza uha. -Danas sam uparena sa jednim od njih, mislim da me je provalio...- počela sam da mu prepričavam svaki detalj današnje situacije tako da se to oteglo na skoro dvadeset minuta. Aksel se razbesne na krajnji deo priče. -Želiš da ga susretnem negde?- besno je rekao na šta nisam mogla da se ne nasmejem -Oni jesu nevolja, Aksele... Kolju se sa grupama iz druge škole- odmahnula sam ipak srećna njegovom ponudom. -Delon, to šta ti radiš je tvoj problem, ne vidim čemu takav pristup tome.- uzeo me je za ruku i povukao mi rukav skoro do lakta. Gomila tankih horizontalnih ožiljaka pružalo se pet centimetara ispod dlana. Vremenom sam naučila kako da se isečem, a da ne ostane ožiljak, a opet ima učinka. Ostali ožiljci ostaće na meni do kraja života. Zagledala sam se u prazninu svetlog parketa. -Šta ako je stvarno provalio, Aksele?- duboko sam udahnula. -Od kad ti brineš šta ljudi oko tebe misle?- namrštio se radoznalo, sa malenim osmejhom u uglu usama. Podsmehnula sam se. -Ne zanima me.- ali reči i više nego bole Akseke, toliko da počne da ubija... Čvrsto je obavio ruke oko mene prislonivši me na svoje grudi. -Ti si jedina devojka koja mi treba pored moje mame...- spustio je usne u moju kosu. -Ti si najbolji cimer na svetu...- čvršće sam ga prigrlila sa malim osmejhom u uglu usana. Mogla sam ceo život da otvorim Akselu, a mržela sam to da radim. Mogla sam da mu kažem i dobro i loše, i zamerke i primedbe, a on bi mi uvek sa stavom i osmehom odgovarao. Cenila sam to kod njega... Ne, ne cenila. Volela. Uljudno sam se odmakla od njega kako bih ga pogledala u oči. -Ni sutra ne idem u školu...- pogledom sam preletela preko plafona. -Želiš u klub sa mnom?- naglo se nasmejao, ali sam ja ostala mrtva ozbiljna. Njegova šala na trenutak se uopšte nije činila kao loša ideja. Pogledala sam ga zainteresovano sa osnehom u uglu usana, na šta mi se Aksel blago rečeno šokirao.
