Alarm. Prvi septembar. Srednja škola. Te tri stvari kada se pomiješaju dobije se najgora moguća noćna mora. Oduvijek sam mrzio ustajati rano, čak i za Božić. Uvijek sam ostajao budan do kasno u noć. Bio sam kao vampir, danju sam spavao a noću čitao i gledao filmove. Jednostavno takav sam, volim da se zatvorim u svoju sobu i da ne izlazim iz nje. Izlazio bih iz sobe samo kada moram, tj, kada moram u wc ili kada moram da jedem. Ponekad bi me mama zvala da odem u prodavnicu. Ti trenutci su oni kada se moje komšije sjete mog postojanja, jer kao što sam rekao, ne izlazim iz kuće, osim kada moram u školu. Školu takođe mrzim, više zbog ljudi nego zbog učenja. Mrzim ljude. Svi su dvolični i obični. Svi se uklapaju u okolinu i svi slušaju istu muziku, isto se oblače, isto razmišljaju, sve im je isto. Podsjećaju me na neke hipnotisane robove. To i jesu. Ja sam drugačiji što mi je mnogo problema stvaralo u osnovnoj školi. Nisam imao puno prijatelja jer sam onakav kakav jesam. Nisam se nikada planirao promijeniti u smislu da se uklopim u društvo jer smatram da ću pravog prijatelja naći ako budem ono što jesam. Pravi ja. Možda će to da se desi baš danas. Ili ne. Pesimista do groba. Jednostavno nikada mi se u životu nije desilo ništa lijepo. Da, imam krov nad glavom, imam šta da jedem, toplo mi je, imam svoju sobu (što mi je i najvažnije). U principu, imam sve a nemam ništa. Ovo sve što imam ne čini me srećnim i mnogo puta sagledam stvari iz svakakvih perspektiva, ali ne ide. Obukao sam svoje crne farmerice poderane na koljenima, Iron Maiden majicu, lančić sa pentagramom i crne starke. Čisto da ostavim divan prvi utisak. U osnovnoj školi sam imao običaj da, prije nego što spakujem knjige, stavim glavu u torbu, da mi, jednostavno padne mrak na oči prije nego što dođem u školu. A danas ću taj obred preskočiti jer mi je torba na pranju. Ponjeo sam običnu svesku i olovku, čisto da mogu raspored napisati i crtati u slučaju da zaglavim u školi cijeli dan. Uzeo sam novac, cigare i krenuo sam na bus koji je trebao krenuti u 7:00 a sada je 6:40. Do stanice mi je trebalo 5 minuta i ne znam šta mi je bilo da krenem ranije. Razmišljao sam o školi dok sam usporeno hodao prema stanici. Šta li će me tamo dočekati? Da li ću se makar malo uklopiti ? Ne. Neću ni pokušavati jer znam da neću. Ali bilo bi lijepo možda, ili ne. Ni sam nisam znao kako ću reagovati kada uđem u razred niti sam znao kako će oni reagovati. Oni. Nisam znao ni ko ide sa mnom u razred jer nisam koristio društvene mreže na kojima se sve znalo. Kada sam došao do stanice zapalio sam cigaretu. Vukao sam dim za dimom, previše brzo. Bio sam nervozan i to je nešto što me je opuštalo i smirivalo. Da znam da je to izgovor 99% tinejdžera koji puše ali ja sam sasvim iskren. Stavio sam ruku u džep da bih napipao slušalice, koje su naravno bile zapetljane do zla Boga. Dok sam ih otpetljavao cigara je izgorila a autobus se iz daljine približavao. Požurio sam da ih optpetljam da se ne bih dodatno blamirao u busu i uspjeo sam. Bus je stao i ušao sam u njega sam. Bus je bio polu prazan, a ja sam odšetao do zadnjeg dijela busa i sjeo sam. Pustio sam muziku i udubio sam se gledajući kroz prozor. Još samo nekoliko minuta dijeli me od ulaska u moju, nažalost, novu školu. Bus je par puta stao da pokupi učenike i samim tim autobus se punio, nažalost. Okrenuo sam glavu od prozora da pogledam sva ta lica. Susreo sam se s pogledima drugih osoba koje su buljile ili u moju majicu ili u moj pirsing na usni. Eto zašto ne volim ljude, samo bulje u tebe, i iako ti buljiš u njih zato što oni bulje u tebe, ne skreću pogled. Ali navikao sam na to i nisam se toliko obazirao na to. Nastavio sam da slušam muziku sve dok se autobus nije zaustavio ispred škole. Nisam izvadio slušalice iz ušiju ali sam muziku skroz smanjio. Imao sam osjećaj da to ljudima daje doznanja da me ne zanima ništa u vezi s bilo čim. Izašao sam iz busa i krenuo prema ulaznim vratima škole. Škola je imala 3 sprata, što bi trebalo da znači da ima puno učenika, što bi trebalo da znači da ću možda steći makar jednog debila sličnog meni. Ili ne ? Ušao sam u školu i otišao sam do prve oglasne table da bih vidjeo koje sam odjeljenje i koja učionica. Bio je tu nalijepljen spisak mnogo učenika, poredanih po abecednom redu. Zach, Zach, Zach..
„Evo ga" – rekao sam sebi tiho – „ Zach Chuser, I-6, drugi sprat". Odgegao sam se, praćen pogledima ostalih učenika, do drugog sprata. Pod škole je bio oblijepljen pločicama a zidovi su bili bijeli a na pokojem mjestu nalazila se poneka slika nekog naučnika ili pisca. Moja učionica se nalazila na kraju jednog, od dva hodinka. Super, pomislio sam, što dalje od ostalih to bolje. Oglasilo se zvono. Požurio sam i utrčao u učionicu. Kada sam ušao, nisam bio iznenadjen. Svih dvadesetak učenika je buljilo u mene. Klimnuo sam glavom tražeći praznu klupu u učionici koje nije bilo. Bilo je jedno jedino slobodno mjesto. Tu je sjedila jedna cura, narandžaste kose obučena u crno. Ulila mi je tračak nade. Prišao sam.
„ Da li je slobodno?" upitao sam nervozno
„Vidiš da jeste, sjedi slobodno, neću te pojesti" rekla je gledajući kroz prozor. Taj dio rečenice „Neću te pojesti" mi je bio jako drag jer sam ga i sam koristio bezbroj puta.
„Neću ni ja tebe" rekao sam joj.
Tada se okrenula i vidjela me je.
„Ja sam Zach"
„Jasmina zvana sotona" odgovorila mi je.
„Dijelimo isti nadimak" rekao sam joj kroz smijeh
Bila je prelijepa.
YOU ARE READING
THE POWER OF PUZZLES
Teen FictionTinejdžer po imenu Zach kreće u srednju školu u kojoj upoznaje pravog i prvog istinskog prijatelja Jasmin. Zach se susreće sa mnogim problemima sa vršnjačkim nasiljem na prvom mjestu. Čuvši legendu, od strane nepoznate osobe, o starcu koji daje moći...