THE POWER OF PUZZLES

Papirić

                   Kada sam stigao kući, dočekala me majka sa bezbroj pitanja. Nisam joj ispričao za profesoricu i pirseve jer bi me natjerala da ih skinem. Moja majka je često mijenjalja raspoloženje. Često bi me podržala jer sam drugačiji a ponekada bi me pokušavala promijeniti.

Jednom prilikom mi je dovela sina od svoje najbolje prijateljice da se upoznamo. Bilo je to katasrofalno iskustvo. Taj djecak se zvao Kevin i bio je običan. Volio je fudbal i samo fudbal. Nismo imali o čemu razgovarati, te je pobjegao kući sa izgovorom da je zaboravio isključiti plin i da ga nema ko ugasiti jer su mu roditelji bili na poslu. Gluplji izgovor nisam u životu čuo.

„Kako ti je bilo?" – pitala me mama.

„Okej" – rekao sam kratko

„Kako ti se sviđa razred ? Jesi se sprijateljio s nekim ?" – pitala me je, plašeći se da ću joj odgovoriti negativno.

„Razred nije ništa posebno" – rekao sam joj i usput ispričao za Jasminu. Ne sve, nego samo da smo otišli na kafu.

I naravno, moja mama je to odma protumačila pogrešno i počela me zadirkivati jer je mislila da sam našao djevojku.

Pričali smo još malo, te sam jeo i otišao u svoju sobu.

Sledeće jutro, kao i po običaju, bio sam veoma mrzovoljan jer sam morao ustati iz svog toplog kreveta koji mi je, dok sam ustajao, govorio „Vrati mi se Zach, vrati se u svoj topli krevet". Spremio sam se, uzeo torbu i pošao na stanicu.

Vrijeme je brzo prošlo I već sam se našao u školi. Pogledi su letjeli ka meni, te sam samo iskulirao I otišao u učionicu.

Prvo što sam primjetio jeste to da nije bilo Jasmine. Istog trenutka prišla mi je djevojčica sa groznim okruglim naočalama I fiksnom protezom I pružila mi papirić.

"Jasmina mi je rekla samo da ti ovo dam. Ne brini." – rekla je kada sam je začuđeno pogledao. "Nisam ga otvarala." – završila je I vratila se na mjesto.

Odmotao sam papirić na kojem je bilo napisano pismo :

Dođi u Mausoleum, moramo da razgovaramo, što prije možeš. Neću doći na časove danas. –Jasmina.

Osjećala se napetost koja je zračila iz papira. Bez razmišljanja izletio sam iz škole I trčao ka kafeu.

Nakon 10 minuta trčanja stigao sam. Ušao sam u kafe I u najzabačenijem uglu sam vidjeo Jasminu. Plakala je.

"Šta je bilo?! Šta se desilo ?" – pitao sam je.

"Z-z-ach..." – procvilila je.

"Jasmina, šta je bilo ?"

"Zach, zakuni se da me nećeš izdati nikada, ali nikada" – rekla je.

"Uvijek, kunem se." – rekao sam, dok su mi se razne stvari vrtjele po glavi.

"Zach, ubiće me." – rekla je dok su joj se oči sijele od suza.

"Molim ?" – odgovorio sam kratko

U tom trenutku, zasukala je svoju crnu majicu gdje se mogao vidjeti kao uhravirani znak ljudske lobanje, koja je svijetlila natprirodnom I jarkom zelenom bojom.

"Nigdje više nije sigurno."- rekla je.

Obavještenje : Izvinite što nisam dugo pisao, nisam imao inspiracije. Nadam se da ću je za u uduće imati jer stvarno želim da je nastavim. Ako vam se sviđa, ostavite neki komentar jer me to stvarno motiviše. :)