Little Me.

Chapter 2 '' Everyone has a secret .. ''

Xxx' s P.O.V.
..Sedela je sama na maloj ljuljašci i polako napred-nazad micala svoje duge noge u tamnim,uskim farmericama.Ne previše,onako,kako je ona to samo znala. Iz njenih plavih očiju,toliko plavih da je i okean bio ljubomoran,tekle su male suze.Slivale su se nežno niz njene obraze,dok je gledala u svoja stopala.Želeo sam joj prići,zagrliti i ohrabriti,ali noge su se skamenile.Pokušavao sam da joj priđem,toliko željno kao rob koji želi prići slobodi,kao Sunce što uporno želi prići Mesecu,ali ne.Ne može.Igrala se sa svojim prstićima,uvijala ih,to je radila kada je bila nervozna.Smeđa kosa sa plavim pramenovima padala joj je lenjo preko malih leđa i ramena. Lagano,no sa blagom trapavošću ustala je sa drvene podloge i stavila svoju crnu kapicu.Uvek me je divila svojim hodom..Tako graciozno i lepo,ali opet malo trapavo i smešno,odnosno da njen način.Stavila je svoje nežne ruke u džepove uskog,sivog kaputa koji je isticao njene savršene obline.Dosezao joj je malo manje od kolena,dok je na nogama nosila kratke crne čizmice.Izgledala je božanstveno. Ne,to nije taj izraz.Nisam znao da nađem pravu reč za njen izgled,takvo nešto se ne može opisati.Ali bila je skrhkana i tužna,bila je povređena.Kako neko može da povredi nju? Ovaj mali,nevini cvet koji nikom ne bi naudio.Ovaj cvet treba da se čuva,da se pazi,da se voli.Ali oni to ne shvataju.Najveća čudovišta koja ubijaju i uništavaju,koji nemaju osećanja i ne znaju za ljubav.To nisu vampiri ili vukodlaci,nisu lavovi i tigrovi,to su ljudi.No,ne može se pobeći od onoga što smo,zar ne? Povredio joj je neko kome je verovala,sada je ona slomljena,a on? On verovatno nije osećao ništa. Takvi smo mi muškarci,nepredvidivi.Neki kažu da treba sto godina da bi ušao u um jednog muškarca,da bi shvatio njegovo razmišljanje i ideje.Možda i jeste tako,ali ona? Ona čini da patim,da umirem svakog dana svog života,no ja znam da ću je naći,jednog dana i neću je pustiti.Obećajem to sebi.

- Enna! - govorim glasno iskačući iz kreveta.Ponovo sam je sanjao,ponovo,kao i svake noći u zadnjih godinu dana. Prošao sam rukom kroz kosu i zagledao se u jednu tačku na krevetu. Želim  je usrećiti,pomoći joj.Želim čuti njenu priču,želim da ja budem izvor njene sreće,želim da ne plače više,želim nemoguće.O njoj mislim,sanjam,zbog nje sam mrzovoljan svaki dan..Trebam ju u svom životu,iako se već u njega uplela kao mala vila i obavila ga srebrnastom niti,no ne želi ju pustiti.Steže je,sve više i jače,čini da patim kao ni za jednom devojkom do sada.
Dosta mi je veza za jednu noć,treba mi ona koja će mi izmamljivati osmeh na lice svaki dan,koja će me voleti,a ne samo zadovoljavati. Čak i karijeru zapostavljam zbog nje. Zbog te male devojke koja je kilometrima udaljena od mene,ali..Ako imaš cilj u životu,naći ćeš i put do tog cilja.Siguran sam u to..
Enna's P.O.V.
,, Svi mi smo posebni.Svi mi delimo taj dar od Boga.Ne postoje pametni i glupi.Ne.Postoje oni koji su nadareni za nešto,i oni koji nisu.Postoje oni koji brže shvate,ali postoje i oni kojima treba više vremena.Ne osuđuj,nikada.. ''  - Dodala sam jedan mali citat u moju svesku,pored bezbroj ostalih. Dodaću još jedan,pa silazim - pomislim i malo se nasmešim sama sebi.Zbilja me je ovo smirivalo,ali je to postalo nešto što moram uraditi svaki dan.Isključim mozak i stavim svoje mišljenje na papir,bez toga da se prepirem sa nekim ili slično.
,, Nikad ne pričaj ružno o nekome.Ne znaš njegovu priču.Ne znaš kroz šta je neko prošao ili sa čim se nosi. Da li je ono pravi osmeh ili ne? To nećeš znati,neće ti reći. A ti,ti ne znaš koliko će ti ta osoba u životu pomoći,stoga,ćuti. Ne troši život na mržnju,nemaš vremena. Život je prekratak i bez toga,prođe brže od voza koji projuri,ili od aviona koji preleti plavim nebom.. ''  - dodam i užurbano zatvorim svoju svesku,te je ostavim na uobičajeno mesto na polici.Navučem svoje male plave papučice i malo dotegnem konjski rep na mojoj glavi.Otvorim vrata od sobe i brzo silazim uz stepenice,trapavo kao i uvek,no pazim da se ne sapletem i siđem čitava dole.Uđem u kuhinju i vidim tatu kako doručkuje.Sigurno sam onda duže spavala,jer me tata uvek čeka na doručak.Voleo je da svi doručkujemo zajedno,u isto vreme.Meni je to godilo,jer sam kao osoba bila vrlo tačna,ili sam se bar trudila.
- Dobro jutro. - kaže dok sedam preko puta njega na drvenu stolicu.Nije me ni pogledao,glava mu je spuštena i gleda u svoj tost.On,kako da kažem, nije imao roditeljski stav.Bio je često mrzovoljan i neraspoložen,a kada je bio dobrog raspoloženja nije to nikada pokazivao.To mu nisam zamerala,jer sam sličnog karaktera kao i on.No,nisam takva uvek bila.Bila sam uvek nasmejana i srećna,što god bi se dogodilo imala sam taj osmeh na licu.Pa,sada..sada taj osmeh znam da nije osmeh,nego samo kriva linija na mom licu.
- Dobro jutro. - uvratim i pokušam da se nasmešim,ali i ne ide baš.Sigurno sam imala samo neku nedefinisanu facu,ugh.Uzmem krišku hleba i namažem je nutellom.Podignem glavu i pogledam u njega.Samo me je krajičkom oka pogledao,ali nastavio da jede.Pa,ima tu još nečega,nije samo taj njegov stav.Ja,kao ja..mislim,bila sam likom ista moja majka.Tata je to veoma teško podneo,voleli su se beskrajno.Njihova ljubav je bila nešto najlepše što sam u životu videla,ali svakoj ljubavi jednom dođe kraj.Da li je to bio rakid,ili neki drugi razlog,kako god.Uvek sam mislila da su zbog prevelike ljubavi rastavljeni,doduše i sad to mislim.Kao dva labuda,jedan crni,jedan beli.Voleli se,uživali u toj ljubavi.No,jednog dana je crni labud ubijen,nestao je.Beli će patiti do ostatka svog života,ali to za njega više nije život,nego smrt.
Ubacim poslednji zalogaj u usta i protresem malo ruke,pa zatim pogledam u njega.Izludit će ga ovo.Zbilja hoće.Isto ponašanje,pokreti,ama baš sve.
- Vidim,završila si? U redu,onda se spremi,pa da idemo.
- Da,biću gotova za par minuta. - kažem i ustanem sa stolice,zatim i ne tako brzim koracima uputim se u moju sobu.Svaki dan smo ovako radili.Doručkujemo,pa odemo na groblje,a ostatak dana bavimo se svojim obavezama.
Ulazim u sobu i lagano zatvaram vrata,te palim svetlo.Približavam se ormaru i izvlačim tamnije farmerice,bež džemper sa malim ružičastim srcem u sredini.Izvučem svoj sivi kaput i navučem kratke crne čizmice.Na glavu stavim crnu kapicu i pogledam se u ogledalo.Užurbano uzimam svoju svesku sa police i stavljam je pod ruku,te otvaram vrata i izlazim iz sobe.Polako silazim dole i vidim tatu kako me čeka.Malo mi se osmehne,iako sam samo ja prepoznavala njegov osmeh,ostali su smatrali da to nije to.Stanem ispred njega i sa mnogo truda,osmehnem mu se.Gledala sam ga u oči,koje su mu se napunile suzama.Uhvatio me za glavu i poljubio u čelo.Počeo je da plače,osetila sam to.Odvojio se od mene i izvukao jednu maramicu iz džepa,te izduvao nos i izbrisao oči.
- Dušo moja.. - Sačekaj samo nekoliko minuta,moram da uzmem nešto. - doda i okrene se na peti,te se uputi na sprat.Pratila sam ga pogledom,iako sam znala da je njegovih 'par minuta' ustvari pola sata.Uzela sam svesku koja mi je bila ispod ruke i otvorim je.Uzmem svoju ružičastu olovku i ubrzano počnem pisati,dok su mi se suze skupljale u očima.
,, Nisi slabić ako plačeš. Time samo pokazuješ da ti neko nedostaje,ili da si povređen. Sa druge strane,nisi jak ako ne pustiš suzu. To predstavlja nepoštovanje prema toj osobi koja te tera da plačeš,nepoštovanje sećanja na tu osobu.A suze? To su biseri puni tuge i žaljenja za nečim.Postoje crni i beli. Teže su one suze koje ostanu u očima,crni biseri. Lakše su one koje pustiš,koje proliješ,odnosno tvoja osećanja,beli biseri .. ''
__________________________________________________________
Eto ga,nadam se da vam se sviđa.<3
Kritike,pohvale i mišljenje u komentar. :) <3
Lots of love,
Harry_Sara2. x