HOPE

1.

They say that hope dies last,but I don't belive them.

Budim se,svijetlost je slaba,sunce tek izlazi.Još čujem ritmično ponavljanje aparata,što je dobar znak.Pogled bacam prema mami,budna je.Nije još shvatila da sam i ja.Gleda kroz prozor i plače,a ko jei krivi.Možda joj je ovo zadnji izlazak sunca koji će vidjeti,možda samo možda.

Dižem se sa tvrde stolice i dajem joj do znanja da sam i ja budna-"Jutro,spavalice."smije se."Jutro mama,je li sve u redu?Zašto plačeš?"-kažem,"Sve je u redu,ne brini.Samo...željela sam pogledati izlazak sunca,"-reče gledajući sunce-"zar nije predivan."pogleda me.Stvarno je bio predivan izlazak,bez magle,bez ijednog oblačka na nebu,pa čak i bez hladnoće,a tek je sredina februara."Jeste."-kažem i nastavimo promatrati sunce u tišini.

Ponovo sam zaspala.Budi me pištanje,buka,galama.Neko me drma,zovu moje ime.Bojim se pogledati.Je li mama u redu?Da se nešto nije desilo?Da je ne boli?Pogledam!Soba je puna.Sestre,doktori svi trče,viču.Gledam u mamu.Hvala Bogu,dobro je i ona gleda šta se dešava.Gledam oko sebe pa ponovo u mamu,ali ni jedna ni druga ne smiju pitati,ne smiju progovoriti.Gospođa do nas je u kritičnom stanju i ne znaju da li će da se izvuče.Djeca su joj tu,prelijepi dječačić plavih okica i malo starija seka.

Oboje plaču.Ne žele otići,sestra ih ne može sama izvući.Ustajem da pomognem,oni su premali da bi gledali ovako nešto.Ja uzimam dječaka,sestra djevojčicu i iznosimo ih van.Izišla sam prva van,sestra je iza mene i zatvara vrata.Kada izgube mamu iz vida,počinju vrištati,otimati se iz naših ruku.Od samog prizora meni dođe da plačem s njima,znam da ne smijem,pa se smirim i počem grliti mališaka koji je već počeo drhtati."MAMAAAA,MAMAAA ŠTA TI RADEEE????"-vrišti on.Gledam u sestru s upitnim pogledom"Smiri se,doktori joj pomažu,zar ne?" gleda u mene,"da oni joj pomažu,neće joj ništa biti."-kažem s nadam da će ga to smiriti.Dječak se me pogleda s najtužnijim pogledom koji sam ikad vidjela,plave okice mu cakle od suza,ne smije on polaziti kroz ovako nešto,on je tako mali,"Ali tekla joj je krv,moram joj pomoći!"Ponovo gledam upitno sestru,ali ovaj put ne reče ništa.

Gledam ga u te male,slatke okice i smišljam šta da mu kažem,a da ga ne uzrujam još više-"Pa za to i doktori služe,da pomognu ljudima kojima teče krv."-kažem prvo što mi je zvučalo prihvatljivo.Dječačić se trgnu i pogleda u svoju sestru"Pa to znači da će mama biti dobro,zar ne Elena?"-reče on i nasmija se.Elena mu je ime sestre pretpostavljam-"Ne znam baš Alex,hoće li biti dobro?"pogleda me.Dvoje male dječice me gleda,a ja se sledim,treba da im kažem da hoće biti dobro i da će je uskoro moći vidjeti,ali hoće li?U pomoć mi uskače sestra-"Naravno"-gledaju u nju-"naravno da će biti dobro pa kako da ne kad su svi doktori tamo i svi samo njoj pomažu".Oboje se nasmiju i kažu"Jeeee,nastavit će priču,nastavit će priču...."Sestra odahne jer su se prestali otimati,pogleda me pa se nasmije.A mene zanima kakvu priču.Trebalo bi mi biti drago jer su se smirili,ali onaj knjigoljubac se budi u meni i želi znati u čemu je riječ.Sestra ih pita da li su gladni,žedni,oboje kažu da jesu i ona krene da uhvati Alexa za ruku da ih odvede u kantinu,"A šta?Ti nećeš s nama?"-upita on i pogleda me s razočarenjem.Kako da ja tim plavim okicama kažem ne,nasmijem se i uhvatim ga za rukicu,a on poskoči od sreće.Možda ipak saznam kakva je priča u pitanju.