Secret of innocent (Tajna nedužnih)

Poglavlje 1

-Oh ma hajde ovo ce biti zabavno!
Tata mi se smesio sa prednjeg sedišta automobila, toliko radostan da je gotovo uspešno prekrivao svu svoju brigu i napetost. Ali dovoljno sam ga dobro poznavala da znam kada nesto nije uredu, i ovo je bio bas jedan od tih momenata.

-Svesan si da to kažeš svaki put kada se selimo , zar ne?
I da ovo nije privi put da se selimo... Zapravo ovo je 7 ili 8?Iskreno vise uopšte nisam sigurna

U koliko se pitate zašto je tako niste jedini. Naše prečeste, iznenadne selidbe su misterija koja me prati celog života. Ali postoji samo jedno pravilo kada živiš sa mojim tatom - nema pitanja. I sa godina vežbe naučila sam da pratim to jedno jednostavno pravilo.

-Da li me ti uopšte slušaš?

-Da li si ti mene slušao kada sam ti rekla da ne želim da se ponovo selim? Po sedmi put?!

O ovome smo već pričali! I usput budi rečeno ovo je 8 put...

-Ne nismo pirčali! Ti si pričao a ja sam slusala!
Mrzim kada se ovo dogodi... Kada izgubim svu svoju kontrolu i krenem da vičem na njega, iako sam veoma svesna koliko ga to boli i povredjuje. Ali u tim trebutcima prosto ne mogu da pomognem sama sebi...

Dodjavola Lea prekini da se deres na mene! U slučaju da si zaboravila ja sam tvoj otac i ophodićeš se prema meni sa poštovanjem! I ućutkaj to pseto već jednom!

Nisam ni primetila kada je Bak počeo krvnički da laje i reži, sto je poprilično čudno za njega sobzirom da je inače veoma umiljat...
-Prekini da mu se obecas kao da je njegova krivica sto si ti kreten!
-Prekini ili ću...
-Ili ces šta?!
Ostatak njegovih reči bio je izgubljen, a sve ostalo se odigralo isuviše brzo. Kao da sam gledala scenu nekog filma bez obraćanja previše pažnje... Bilo mi je potrebno par trenutaka da shvatim sta se zapravo odigralo... Čula sam glasno BUM i onda je tata počeo da vozi brže i brže....
-Ne možemo ga samo ostaviti tu! Moramo da zovemo hitnu!
Odgovora nije bilo... Gledao je pravo u put, nije se čak ni okrenuo... A njegov izraz lica bio je zastrašujuće miran, bezizražajan
-Niko nikada ne sme da sazna za ovo, da li si me čula? Niko!
Ovog puta ja sam bila ona koja nije odgovorila, mozda zbog šoka ili sam mozda bila isuviše uplašena... Progutala sam veliku knedlu i poslušno kliknula glavom.

Zaustavili smo se ispred montažne kuće monotonog izgleda. Fasada je bila tamno plave boje gotovo modre , baš kao i fasade svih ostalih kuća u ulici. Gradjevina sama po sebi nije ostavljala utisak doma, bila je bezlična, bez toplote - kao da tu zapravo nikada nisu ni živeli ljudi.
-I kako ti se čini?
Tata je ovo izgovorio krajnje veselo kao da se malopre ništa nije desilo... Bilo je očito da očekuje da i ja nastavim tako, a kada on nesto zacrta tako i bude.
-Pa uredu je pretpostavljam

Moja soba je obična bela prostorija praznih zidova i osrednje veličine, pa i onako nisam planirala da tu provodim nesto puno vremena, verujem da će poslužiti...
Premorena od svega i kranje potrešena legla sam da spavam.

2 ujutru je i nisam ni oka sklopila... Jedino što mi je na pameti je onaj decko, izgledao je kao da je mojih godina, mozda koju godinu stariji. Ali idalje bio je samo dete. Njegov pogled i njegovo lice zauvek će mi ostati urezano u sećanju. A koliko god da je njegova sudbina krivica mog oca i moja je... Da sam samo jednom odlučila da drzim svoja velika usta zatvorena ništa ama bas nista od ovoga se ne bi dogodilo... Zatvorila sam oči ali se slika tog dečka uporno motala po mojoj glavi... Kao da je bas tu, ispred mene. Ovo će biti jedna iscrpljujuća noć...

Probudila sam se preznojena idalje pokušavajući da shvatim da li je ovo realnost ili idalje noćna mora. Protrljaja sam oči i skupila snage da ustanem iz kreveta i spremim se za školu. Strčala sam se niz stepenice, navukla crnu kožnu jaknu i na skočila na svoj motor.

Pa dobro 10 minuta vožnje do škole moglo je biti i gore. I parking mesto ispred ulaza, pa ovaj dan obećava.
-Dobar motor, Harli?
Okrenula sam se kako bih odgovorila ali su mi reči naprosto zastale u grlu, a telom prošli znarci... Dečko koji je stajao ispred mene bio mi je dobro poznat. A kako i ne bi kada me je njegov lik proganjao cele noći...