Secret of innocent (Tajna nedužnih)

Poglavlje 2

Stajala sam tako skamenjena ni sama ne znam koliko, ali činilo se kao večnost...
,,Vidiš ovo je veoma zanimljivo" njegove reči izvukle su me iz te moje imaginarne realnosti. "Devojke u ovoj školi ili bilo gde drugde zapravo ubile bi da im se obratim, verovatno me već zaprosile a ti se ponašaš kao da si videla duha" izgovorio je to uz šarlotanski osmeh i tada sam tek počela da obraćam pažnju na njega.
Izgledao je kao da su ga stvorili sami bogovi - čupava ridja kosa, koja je izgledala kao da je upravo iskočio iz kreveta, svetao ten sa rumenim obrazima, duge, guste trepavice koje su kao zavesa pokrivale njegove prodorne oči boje mora posle bure. Na desnoj obrvi imao je ožiljak - jedini pokazatelj da zapravo nije od strane bogova spušten na zemlju, ali je na neki način ipak dodavao njegovom šarmu. Bez njega bi bio isuviše savršen - nestvaran.
Oteo mi se jedan jedan uzdah.
"E to je već reakcija koju sam navikao da dobijam" uputio mi je još jedan osmeh, ovaj put otkrivajući savršene zube...
Idemo Lea duboki uzdah, izdah
"Pa drago mi je da sam ispunila tvoja očekivanja, a sada bih zaista morala da podjem na čas" užurbano sam prošla pored njega i uputila se prema direktorkinoj kancelariji.
Unutrašnjost škole bila je kao i spoljašnost izgradjena u gotskom stilu. Više je ličila na katedralu nego na srednju školu zapravo. Pod hodnika bio je popločan crnim mermerom, koji je bio prekriven crvenim tepihom. Ispred mene nalazilo se monumentalno, široko stepenište, a po zidovima visile su slike koje su izgledale kao da vrede milione...
"Ti mora da si nova učenica" Direktorka je bila srednovečna žena, prosede kratke crne kose i toplog osmeha. Delovala je blago, ali ipak pravično.
"Da ja sam Aurelia Grejs Vaitli, ili prsto Lea."
Uzvratila sam što toplojim osmehom.
"Pa Aurelia dobrodošla u Akademiju Leiksajd" pružila mi je ključ bakarne boje i starinskog izgleda. Na njemu je bio ugraviran broj 263.
"Šta je ovo?"
"Pa ključ tvoje sobe naravno!"
Malo je reći da su me njene reči šokirale! Ključ moje sobe?! Zašto bih imala sobu u školi? Šta se ovde dodjavola dogadja?!
"Izvinite ali mislim da je došlo se nesporazuma, soba u školi mi nije potrebna..."
"Poprilično sam sigurna da nesporazuma nema, tvoj otac je platio školarinu za ovu godinu i tvoje stvari su stigle jutros."
Moje stvari?! Okej ovo zaista postaje čudno, veoma čudno
"Ali moj otac, on mi nije rekao ništa o životu u školi ja..." Zbunjenost u meni jasno se pretvarala u bes, bes koji sam inače jako teško obuzdavala. Uredu Lea, ovakvi ispadi ti ne trebaju prvog dana škole.
"Znate šta, zašto mi jednostavno ne bi ste rekli gde se moja soba nalazi i kada počinju časovi?"
Ostala sam krajnje smirena, ni sama ne znam kako.
"Soba ti se nalazi na spratu. Kada izadjes iz kancelarije idi desno, videćeš ogromne stepenice, njima idi u levo krilo, soba je na samom kraju hodnika. Danas je dan useljavanja tako da je slobodan, ali od sutra časovi počinju u 8 i bez kašnjenja!"
Poslušno sam kliknula glavom i okrenula se kako bih napustila prostoriju.
"Oh Aurelia umalo da zaboravim, tvoj otac je ostavio ovo za tebe"
Pružila mi je koverat bele boje. Zahvalno sam ga uzela i uputila se ka svojoj sobi.
Baš kada  zam se spremala da otvorim pismo i nadjem još jedan razlog da budem besna na svog oca sudarila sam se sa visokim, plećatim  dečkom tamnog tena,  i braon kose sa prodornim zelenom očima. Ima li ovde ijedan dečko koji ne izgleda kao da je upravo pobegao iz raja?!
"Pazi malo!" Izgovorio je to uz grub, južnjaćki akcenat.
Okej može da bude novi Tom Kurz ako želi, ali ne može samnom tako da razgovara!
"Da si gledao kuda ideš možda ja ne bih trebala da pazim!" Skočila sam na noge i besno prekrstila ruke. On me nije ni pogledao oči su mu bile fiksirane za nešto iza mene. Nonšalantno me je zaobišao bez reči.
Kakav kreten... 

"261, 262, aha evo je 263!"  

U sobi su se nalazila dva kreveta sa baldahinima i uredno složenim svilenim prekrivačima. Zidove boje meda ukrašavali su zlatkasti cvetovi nalik na ruže. Pod je bio pokriven tepihom sličnih nijansi. Na jednom od kreveta sedela je pegava prilika, krupnih plavih očiju i ridje kose. Nisam sigurna da li je to bilo do moje velike mašte ili je zapravo bilo tako, ali izgledala je kao ženska verzija dečka od malopre, tj. juče ili kako već...

"Hej, ja sam Rubi" toplo mi se osmehnula.