Their Hell

Koga volis?

"Pucaj!"

Jasonov glas je odzvonio u mojim ušima i ja sam u istom trenutku povukao okidač, usmrtivši dva čoveka sa podignutim rukama koja su klečala na podu. Jebote, mrzim ovo. Stresao sam se od muke, pazeći na mračnu ulicu u slučaju da se pojave policijska kola ili nešto. Marcus i Noah su kupili sav moguć nakit i ubacivali u velike vreće dok je Jason bio zadužen za novac.

Nogom sam sklonio prslo staklo sa poda kako bih lakše prošao do razvaljenih vrata ove proklete radnje. Provirio sam glavu kroz rupu na staklu, osetivši pakleno grozan miris koji je dopirao sa strane. Šta je ovo?

"Šta smrdi?"- bacio sam pogled na Jasona koji je žurno ubacivao papirne novčanice u crnu vrećicu i najzad je ubacio u poveću torbu sa njegovih leđa.

"Podmetnuo sam požar. Tako neće moći šta da istražuju kad dođu ovde."

"To nije bilo u planu!"- uzviknuo sam okrenuvši se prema njemu. Uputio mi je leden pogled. O, ne.

Marcus i Noah su žurno prošli sa vrećama u rukama i stala iza mene, čekajući da Jason prvi izađe i kaže kako dalje. On je stao ispred mene i uhvatio me snažno za vrat, isisavši sav vazduh iz mojih pluća.

"Ti nisi taj koji određuje šta ću da radim a ja sam nisam taj koji ću tebi da govorim svoje planove i da ti polažem svoje račune. Razumeo?"- poslednji put mi je uputio pogled 'sledeći put si mrtav' pre nego što sam mislio da će me zaista ugušiti, ali me je pustio da padnem na pod. Kašljao sam i jedva dolazio do daha, štaviše mislim da sam u potpunosti crven u licu zbog nedostatka kiseonika. Ma jebi se.

Pokazao mi je da ustanem, na šta sam se jedva naterao da stanem na noge i doteturam se do njega, još uvek kašljajući i pokušavajući uhvatiti normalan ritam disanja.

"Skačemo sad dole. Moramo da nestanemo jer će se uskoro požar raširiti i policijska patrola je na putu ovamo."

Pogledao sam u dobrih deset metara visok sprat i zgrozio se koliko je visoko. Mrzim visine i mrzim skakanja sa ovakvih spratova. Kako smo dođavola došli ovde?

"Kroz vrata i stepenice, idiote. Sada je to u dimu."- Jason je odmahnuo glavom i pogledao ka našem kombiju koji je stajao parkiran odmah ispod ove radnje. Prestajem da pričam naglas.

Marcus je zavezao kanap za kraj ograde i jedan po jedan smo se spustili dok se svi nismo smestili u kombi i napokon krenuli. Mesto na kom smo stajali do pre par minuta je sada bilo u plamenu, i sa olakšanjem sam odahnuo misleći da je konačno kraj ovome.

Jason je brojao novac na suvozačevom mestu, Marcus je nešto mrmljao ispod glasa a Noah je sedeo pored mene i gledao kroz prozor. Pomislio sam da bi mogao da pošaljem Bei poruku da uskoro stižem kući. Zavukao sam ruku u džep kožne jakne i izvadio telefon, polako ga otključavši. Molio sam se da ovo ne primeti Jason jer će sve otići dođavola ako vidi da držim telefon. Mrzim tog lika. Ali sa njim sam jer mi treba novac, prilično dobro naplaćuje. Priznajem, nisam mu najomiljeniji i ne podnosi me, ali posle svega, još mi daje priliku da budem u njegovoj ekipi. Nismo samo mi četvorica u igri, u pitanju je ogroman broj ljudi koji radi za njega širom zemlje. Prilično si srećnik ako upadneš u grupu Jasonovih ljudi koji su duboko poštovani u svetu kriminala. Ne volim ovaj posao ali to je sve što imam i niko ne zna za ovo. I ne želim da zna, pogotovo ne Bea. Prokletstvo, izgubiću sve ako izgubim nju. Zato i ne sme da zna čime se zapravo bavim.

Što je najgore, Jason ne zna da imam devojku. Nastaće jebeno veliki problem ako sazna za nju. Ni sam ne znam zašto, ali strogo je zabranjena devojka nekome od nas. Jebena glupost.

'Uskoro sam kući.'

Kratko sam ukucao i vratio nazad telefon u džep. Zagledao sam se u ulična svetla, razmišljajući o svom jadnom životu. Nemam vremena za svoj privatni zbog ovoga. Svakodnevno ubijam ljude zbog novca i siguran da će me to nekada koštati života. Naježim se od muke svavki put kad budem primoran da povučem okidač. To nije ono što želim. U šta se to pretvorio moj nekada lepo sređen život?