Svetlana Živanović
SPASI MI LJUBAV
Sinoć me je pozvala Lela. Pitala je da li sam sama i imam li vremena da je saslušam. Rekoh joj: pričaj.
Reče mi ona da već godinama muža vara. Prijateljice smo još od srednje škole, tek da se zna! Ljubavnik joj je, objasni ona, biznismen s kojim odavno poslovno sarađujemo i kojem smo se često podsmevale. Prvo, zato što se uvek saplete kad ulazi u našu kancelariju i drugo, zato što uvek ispipka fotelju pre nego što na nju sedne. Rekoh crnoj mojoj Leli da je luda, jer je njen muž Sreta sto puta zgodniji muškarac, mada sam ga svega dva ili tri puta videla. Ućutka me Lela. Ispriča da se sa biznismenom smuvala samo zbog love. Kupuje joj, kaže, najskupocenije poklone, izvodi je u luksuzne restorane, s njim je svet obišla. A mene je lagala da sa nekom rođakom po svetu putuje i da joj ta rođaka poklanja garderobu. Još mi ispriča da je sve vreme dok se ljubakala sa biznismenom Sreti i njegovim roditeljima, s kojima je živela u skromnoj kući, govorila da skupe poklone dobija od mene i da sa mnom putuje po svetu. Ali to nije najveći problem. Pre nepun sat strašno se posvađala sa Sretom. On je nešto posumnjao. Pitao je gde je provela prethodnu noć, a ona je rekla da je spavala kod mene. Reče mi, moja crna Lela, da će sada, samo što nije, Sreta pozvati. Da proveri. A ja treba da kažem da Lela jeste kod mene prespavala. Tu ona prekide vezu. Došlo mi bilo da eksplodiram!
Taman što prozor otvorih, vazduha svežeg da udahnem, telefon zazvoni. Javila sam se. Čula sam tihi glas sa druge strane. Sreta se stidljivo predstavio i izvinio što me uznemirava. Ne sećam se šta sam mu rekla. Možda sam pomenula vetar što danima duva. Možda sam pokušala da kažem nešto duhovito, tek čoveka da opustim. Ćutao je neko vreme. Čula sam kako uzdiše. Teško je izgovorio: Da li je Lela kod tebe prošle noći spavala? Rekla sam: jeste. Prekinuo je vezu. Bilo me je mnogo sramota.
Otišla sam u kupatilo slatko da se isplačem, kad opet čujem telefon. Javim se. Lela. Pita da li je Sreta zvao i da li sam je spasila. Rekoh joj: jeste, jesam. Vrisnu ona od sreće, nazva me svojom spasiteljkom i još mi ispriča da Sretini roditelji često za mene pitaju i mnogo razmišljaju kako da mi se oduže, jer ja navodno Leli dosta poklanjam a ona poklone u kuću donosi. Rešili su, reče Lela, da me na ručak pozovu. Sutra im je pedesetogodišnjica braka i žele da me ugoste. Osim mene, drugih gostiju neće imati. Ja ih nikad u životu nisam videla, a opet, duša me zabolela. Lelu sam izvređala! Šta joj sve nisam rekla. I da je matora sponzoruša i da je lopuža i da je ubica i sve najgore što mi je na pamet palo. Nije se naljutila. Poćutala je par sekundi pa me upitala da li hoću ljubav da joj učinim. Da li želim brak da joj spasim? Još je dodala da ona Sretu i njegove roditelje mnogo voli i da bez svog muža ne može da živi. Rekla je da ja ništa ne treba da brinem. Ona je pripremila garderobu u kojoj ću njihovoj kući doći, jer ako bih obukla ono što inače oblačim ljudi bi posumnjali da ja nemam novca za razbacivanje. I poklone je već zapakovala, a ja samo treba da ih starim roditeljima predam.
Ne pitajte me kako sam noć preživela. Kidala sam se što je Sreta onako ponizno govorio i što mi je poverovao. Kidala sam se što je moja najdraža prijateljica lažljivica i što svoje voljene obmanjuje. Na trenutke sam je mrzela zato što me je uvukla u svoje laži i što se zbog nje sama pred sobom stidim. Divila sam joj se što je uspela tolike godine da sve nas zavarava. Žalila sam je što ne zna mirnije da živi. Žalila sam i sebe što ne umem da joj okrenem leđa. Crna moja Lela, i mene će izdati ako joj se samo ukaže prilika. Pred zoru sam zaspala, a kad oči otvorih ugledah osunčan deo neba. Plavetnilo me toliko razneži te se zapitah: ko sam ja da jedan vedar dan Leli i njenim voljenima u pakao pretvorim.
Danas sam bila u Lelinoj kući. Sretini roditelji su se obradovali kad su me videli, toplim zagrljajima su me dočekali, izneli su na sto najukusnija jela, potkrepljivali su razgovor kada bih se ja zamislila. Sreta je izbegavao moj pogled. Lela je za Oskara glumila. Kad sam sa Sretinom majkom u dvorište izašla, cveće da mi pokaže, ona me pomilova po ruci i tiho reče: Znam da je Lela neverna, a znam i koliko je Sreti potrebna. Oči su joj se ispunile suzama, ali nije im dozvolila da kliznu niz obraz. Sreta nas je pozvao da se u sobu vratimo. S velikom radošću je isekao tortu koju je Lela napravila.