MANEKENKE U NAPADU
Leto je. Veče. Po uređenom travnjaku trče deca i psi. Dve zanosno lepe devojke hodaju stazom. Senke solitera padaju na razgranate platane.Vrhovi krošnji su još osunčani. Stariji ljudi sede na klupama. Štapovi i pohabane torbice vise sa naslona. Grupa mladića obučena u dresove fudbalskog kluba trči prema mesta gde se staza poput reke račva u tri smera.
- Dođe mi da se ošišam na ćelavo, - kaže Lena prebacujući kosu preko ramena.
- Ne lupaj! – kaže Nina, - ljudi se okreću za tobom baš zbog te predivne kose.
- Za tobom se ne okreću, nego lome vratove, - kaže Lena. Narandžasta boja zapada blješti sa stakala visokih prozora. Krešti svraka. Odzvanjaju štiklice, mirišu parfemi, lepršaju kose, njišu se kukovi, blistaju lica veselih devojaka koje složnim, manekenskim hodom ulepšavaju prostor.
- E, jesmo jadne. Radujemo se što se okreću za nama, a znamo da se ljudi najčešće okreću za najgorim retardima, - kaže Lena. Glededaju jedna drugu u oči i pokušavajući da zaustave praskavi smeh stiskaju usne. Ninine su izražane karminom vatrogasno crvene boje, a Lenine nešto tamnijim, ali takođe crvene boje.
- Hajde da svratimo u „ Maestro" na sladoled pa ćemo kasnije taksijem do grada, - kaže Lena i ne čekajući Ninino odobrenje skreće na stazu koja vodi do pomenutog kafea. Ljuljaška škripi. Raznobojni mlazevi vode izbijaju iz fontane. Po kamenom koritu pršte i svetlucaju kapljice. Iznad njih preleće jato golubova. Na terasama zveckaju flaše.
- Teto, teto, bacite nam loptu! – viče dečak trčeći za loptom koja se kotrlja ispred Nininih nogu. Nina je zahvata volejem i vraća deci. Od prolaznika dobija gromki aplauz. - Ni Messi, ni Kristijano Ronaldo ti nisu ravni, - komentariše Lena.
- A zamisli kakav bi tek udarac bio... – ponosno govori Nina, ali pre nego što završi rečenicu šakom prekriva usta. Hvata Lenu za lakat i ubrzava korak. Lena šapuće:
- O mamica mila, šta je ovo...
Prema njima ide muškarac. Sasvim običan muškarac. Ali nešto ga izdvaja iz društva uobičajeno zgodnih muškaraca. Nije to crna, uredno podšišana kosa, nije brada od dva-tri dana, nije bela, lanena košulja, nije ni lagan, opušten hod. Možda mu je telo mišićavo, ali tkanine te mišiće skrivaju. Široka ramena, uzak struk... ništa neobično, bar su se Lena i Nina nagledale zgodnih momaka. Radile su one sa dosta manekena, i to kakvih lepotana, ali ni pred jednim nisu zaćutale. Starija žena sa zelenom ešarpom oko vrata, drži ga ispod ruke. On joj nešto govori, često se okreće ka njoj. Pomeraju se korak u stranu kako bi se razmimoišli sa Ninom i Lenom. Njih dve prolaze i brzo odmiču. Jedna drugoj i same sebi zarivaju nokte u kožu. Automobili tiho bruje.
- Ja sam ga prva ugledala! Moj je, - kaže Nina.
- Šta ti vredi što si ga prva ugledala kad on tebe nije ni primetio. Gledao je čovek u majku, - kaže Lena.
- Možda me je bar malo okrznuo pogledom, - nada se Nina.
- Možda je i mene okrznuo, - nada se Lena.
- Kvarna si kao mućak! – buni se Nina, - meni se prvo dopao, ne moraš ti da ga napadaš.
- Kako mogu da ga napadam kad je otišao sa svojom mamicom, - govori Lena.
- I to što kažeš. Verovatno je oženjen, - kaže Nina.
- Ne verujem da je oženjen. Da ima ženu ne bi šetao sa majkom, - kaže Lena.
- Možda je razveden, - nagađa Nina. Nagađa i Lena: te možda je gej, te možda kriminalac u bekstvu, te možda vlasnik harema. Sva ta nagađanja ne ubijaju želju da se s njim nađu nasamo.
