KILLERS (Zayn Malik)

Chapter 3 - ''Tattoo''

„Odgovori.", procedim kroz zube. Ne volim kada mi neko ovako upada u bar, a kamoli u moju jebenu svlačionicu.

Crnokosi ustane ne prestajući da se smeška. „Stric želi da te vidi. Došlo je do promene plana. Svoj posao ćeš morati ranije da obaviš.", kaže mi.

Osetim grč u stomaku, ali i trunku uzbuđenja. „Kada je to ranije?", upitam prilazeći svojim stvarima kako bih se obukla.

„U utorak.", odgovori.

E sada me onaj grč od malopre gotovo obori na zemlju. Okrenem se ka Zaynu. „U utorak?", procedim kroz zube.

To je za 3 dana, nešto malo manje. Dođavola.

„Domaći smo mi odradili. De Luca u utorak uveče stiže na isporuku. Sve što treba da uradiš je da odeš i smakneš njega i njegovog pomoćnika.", on kaže.

„Dobro. Samo da znaš da je cena skočila čim si kročio ovde.", kažem oblačeći svoje farmerke.

Slegne ramenima. „Nikakav problem.", kaže. Sačeka me dok ne obučem majicu i ne uzmem svoju torbu. „Idemo?", upita.

Samo pokažem glavom ka vratima te prva krenem. Kada izađemo iz bara, primetim isti auto u kom sam se juče vozila. Zayn mi otvori vrata pre nego što zaobiđe auto i ode na vozačevo mesto.

Pruži mi crnu maramu. „Stričeva pravila."

Samo prevrnem očima uzimajući povez i vezujući ga preko očiju. Još uvek sam neznanc za te likove, logično je što mi ne veruju.

Dođavola, ne bih ni sama sebi da sam na njihovom mestu.

***

Tokom puta pokušam za svaki slučaj da zapamtim skretanja i zvuke koje čuje u okolini, ali izgubim se posle nekog vremena. Ipak ovo prvi put radim.

„Kako to voziš?", upitam Zayna. „Uspori, slošiće mi se.", kažem mu.

„Jedva da vozim 80 na sat.", odgovori.

U sebi se nasmejem jer je to upravo ono što sam želela da čujem. Sekundu pre nego što sam zavezala maramu, bacila sam pogled na sat. Kada mi skine maramu, pogledaću koliko nam je vremena trebalo da stignemo.

A onda ću jednostavno izračunati kilometražu koju smo prešli i kada dođe kući saznaću gde je sedište Malikovih. Imaju oni svoje kuće i stanove za javnost, ali mesto gde sad idemo je ono gde se obavlja sav prljav posao.

„Za koliko stižemo?", upitam Zayna.

„Stigli smo.", odgovori.

„Da li to znači da mogu da skinem ovo sranje?", upita.

„Žao mi je, lutko, ne još.", kaže.

Začujem neko zujanje, a onda udarac metala. Ne treba mi dugo da shvatim da je to kapija. Zayn još kratko vozi, a onda mi kaže da sačekam. On mi otvori vrata i izvede me napolje.

Drži me za nadlakticu i vodi me nekuda. „Nate, je li...?", Zayn započne.

„Gospodin vas očekuje.", Nate, očigledno, odgovori. Ne vidim ga, ali mu je glas dubok i zvuči opasno.

Zayn me dalje povede. „Pazi na stepenice.", upozori mi. Podignem jednu nogu, pa polako drugu i ponovo u krug. „Taj je poslednji.", kaže posle nekoliko sekundi penjanja.

„Hoću li uskoro maknuti ovo s očiju?", prosiktam. „Garnt mi se razmazala maskara.", prokomentarišem.

I baš u tom trenutku povez nestane sa mojih očiju. Brzo sklopim oči dok se ne priviknem na svetlost.