NEDODIRLJIV

- UVOD -

Bio sam muškarac koji je na svojim rukama imao nevidljive okove. Na nogama su tegovi stiskali moje korake kako bi već pet godina služili svrsi i kazni. Pet godina sam na sebi imao jedinstveno odelo i još jedinstvenije patike koje sam slabo kad u svom bivšem životu imao priliku da nosim.

Obučen u običnog čoveka koji je bio smešten u malu ćeliju sa još manjim prostorom oko sebe, nisam se razlikovao od ostalih. Svi smo bili ovde da damo ono što nije nama pripadalo.

Naša sloboda se svela na kretanje po jednoj stacioniranoj zgradi sa dvorištem u kome nisi mogao slobodno da dišeš. Ja ipak jesam. Bio sam miran. Imao sam svoj okvir , svoj ram u kome nije postojala slika. Moj mozak je isuviše imao filma za odmotavnje i stvaranje multimedije.

Nisam brojao dane, niti čekao ovaj dan. Želeo sam da ovaj dan nikada ne dođe jer kada osvane 27. maj, osvanuće moja sloboda.

Zagledan u svoje jednostavne bele starke na kojima nema ni prašine sem jedne tačkice od mastila koja je kapnula kada sam pisao pismo, tiho sam ponavljao molitvu Gospodu.

Prvo pismo za sve ove godine u zatvoru. Moja sestra..moja Viktorija je želela da me zove telefonom ali nisam imao šta da joj kažem. Moj mozak je napustio svoje mesto dolaskom u ovu ćeliju. Umesto toga ona je pisala pisma i dolazila mi je u posete, iz kojih je odlazila očajna iako je pokušavala smehom da pokrije. Želeo sam da je utešim i kažem joj da ne brine, jer dokle god sam ovde bio sam dobro. Na koji način? To nije bilo važno.

Čuo sam kako krupni koraci prilaze i znao sam da je to jedan od stražara koji je dodeljen da me danas isprati. Pesnice su mi se stiskale i opuštale nemajući šta da u njima pridrže ili ponesu. Nisam imao ništa sem pisama koje sam spalio ne želeći da bilo ko dođe do njih, iako sem straže nije ulazio u moju ćeliju.

Shvatio sam da me hvata tenzija i nervoza a sa tim su mi se oznojili dlanovi. Začuju se ključevi i palica koja struže po ćelijama dok za njima krenu i dobacivanja zatvorenika. Sve postaje sablasno kada se najmanje nadaš a ipak u meni je zagušljivo.

Na brzinu protrljam rukama po pantalonama pre nego što stražar otljuča ćeliju, ne davši mu da vidi kakvo je stanje u meni. Naučio sam još davnih dana imati masku na lice kao vid zida koji niko ne može srušiti.

Sledećeg momenta vrata na ćeliji se otvore a na njima se pojavi stražar obučen u crnu rolku na pruge na kome je zakačena značka policije i pločica sa prezimenom, crnim pantalonima sa bezbroj đžepova , lažnim roleks satom , opasačem sa pištoljima, voki tokijem i palicom u ruci. Bio sam mu okrenut profilom i sprečavao sam sebe da klimnem u pozdrav. Sa čvrstim stavom na nogama, stražar Milentije Petrušić je gledao u mene stisnutim usnama , ali ipak oči su isijavale pozdravom. Bio je jedan od trojice stražara koji su bdili nadamnom sve ove godine i jedini koji me nije gledao sa prezirom. Mogao bih reći da je bio čak i prijateljski nastrojan u odnosu na druge.

„Došao je taj dan, Obradoviću." Njegovo šuškanje dok izgovara slova š i ć su naglasili njegovu rečenicu. Ostao sam miran ne trudeći se da mu odgovorim. Zakorači unutra bez da zatvori vrata. „Tvoj dug je isplaćen zato raduj se. Više te ovde ništa ne zadržava."

Prebacim pogled na mali pozor koji je bio pri samom vrhu zida i iako znam da ništa ne mogu videti, osećam da mi se to neće ni svideti. Prozori imaju infracrvene barijere, koje registruju svaki pokret. Pogled mi padne na celokupnu ćeliju koja mi je toliko dugo bila dom.

Mala ali ipak luksuzna ćelija od deset kvadratnih metara imala je krevet sa belom posteljinom, orman i stolicu, ali i kablovsku televiziju, toplu vodu u kupatilu, gde su tuš-kabina i čučavac. Zatvor je građen po evropskim standardima bezbednosti, ali i u skladu s pravima za zavorenike, pa i za najgore ubice i pedofile.